datum: 26. 04. - 01. 05. 2006.
Kratak putopis dvoje neobičnih studenata-skitalica: kako su išli od Beograda preko zemlje Srbije i Bugarske sve do bijelog grada Stambola i nazad, i šta im se pri tom dešavalo. Vrlo prijatno i za svakog korisno za čitanje.
Jednom davno, toliko davno da su već svi zaboravili kada je tačno to bilo, rodila se Ideja. Ali, pre nego što sednete na suvozačko sedište ovog putopisa, evo malo statistike.
kako? autostopom
koliko? 31 vozilo
koliko dugo? 6 dana
pošto? 25 evra
zašto? zašto da ne?
Jednom manje davno, stajali smo, u šest ujutru, na autoputu, na izlazu iz Beograda, u iščekivanju vozača velikog srca, vozača koji brine za svoju dušu, ili jednostavno vozača kome je smrtno dosadno. Jedan čovek se sažali i poveze nas do naplatne rampe.
Stojimo na rampi, otimamo se oko sendviča, kad pored nas, žednih i pospanih, prođe veliki Nektar kamion, i ne stane.
Neka ga.
Konačno stade momak sa kombijem, pa onda simpatičan čovek koji vozi kao da su mu đavoli za petama, koji nam je održao kratko predavanje o spravici za ometanje policijskog radara, i konačno čika koji nam je detaljno opisao kako je potpuno izgubio vid na jedno oko, a na drugo vidi taman dovoljno, dok ležerno vrluda iz trake u traku.
On nas ostavlja na autoputu kod skretanja za negde. Još uvek je rano jutro, prođu poneka kola. Pored nas prolazi isti onaj Nektar kamion.
Nek ide.
Posle desetak minuta, staje Rubin iz Novog Pazara. Turske brojanice, arapska muzika, sve po propisu, a čovek ima i svoj butik i sina Aladina. Sa njim prelazimo jedno dobro parče puta, i eto nas opet kod nekog skretanja. Nailazi isti onaj Nektar kamion, vozač trlja oči i gleda nas zaprepašćeno, kao noćnu moru koja se uporno vraća (Draguljče! Šta ti radiš ovde?!), a zatim stiska kočnicu. Sledećeg trenutka sedimo u kamionu, sa po flašicom soka u ruci i litrom u rancu :)
Silazimo kod Niša, na potpuno pustom putu. Posle možda pola sata staje turski šleper koji ide za Izmir. Ne stižemo ni da omirišemo orijentalnu atmosferu, kad policajac mahnu rukama stop, majstore,’ vamo, ‘vamo. Mi zbunjeni, desetine kamiondžija nisu, ostaće tu do 17h zbog radova na tunelu. A ono tek podne.
Sok s nogu, pa pravac by pass. Pruga, seoce, Nišava, jorgovani, dobar dan - dobar dan. Na makadamu punom rupa, kupi nas odmah čika, suzdržano pokazuje okolinu. Malo-malo, bacimo pogled ka Tremu, sneg se vidi pod vrhom, tamo ćemo sledeće nedelje. A onamo negde već počinje Stara... I tako slalom sve do Pirota.
Žive duše nigde, obiđosmo Kale. Deka čuva koze, bazen nema vode ali ima murale čovekolikih guštera, ne manjkaju ni biste narodnih heroja. Sedamo pored puta, prašina se lepi za suvo grlo. Jalova rabota, a i kiša će, pa protegosmo noge koji kilometar. Gotovo i ne opazismo kako zakoči neki crveni rasklimani sa četvoricom veseljaka i kako se svi zgurasmo, i kako to sad odjednom stojimo na nekom drugom živopisnom raskršću.
Izvesno vreme kola su skretala desno umesto da idu pravo, a onda upoznajemo novog prijatelja čije ćemo ime saznati tek nekih 6 dana kasnije. Tada smo, između ostalog, čuli o tome kako dimitrovgradski policajci premeštaju saobraćajne znake par stotina metara napred, pa ih kasnije vraćaju na prvobitno mesto, jer drugog posla zapravo i nemaju. Možda pola sata vožnje, stigosmo do granice, iako našeg vozača isprva put nije do tamo vodio...
A preko granice peške. Pokraj puta nekim ljudima skidaju pantalone. Svi imaju slične, svetle oči i gaće pune cigara. Puštaju nas preko reda, carinik sumnjičav po pitanju psihofizičkog zdravlja nekog ko je ležerno krenuo peške ka Istanbulu, daje Lazaru znak da se sagne ka šalteru, a potom mu opipava čelo kao da meri temperaturu, i eto nas u Bugarskoj.
Dovukosmo se nekako do hančeta Atlantik, usput degustirajući vodu iz cevi koja je više ličila na kanalizacionu nego na izvorsku, no poverovasmo ljubaznim bakutama a posebno sopstvenoj žeđi.
Tamo smo uspeli da ustopiramo kola sedeći kraj puta sa bezvoljno podignutim palcem, a u kolima dve prijatelkate, orkanski vetar i Ceca na milion decibela. Jedva preživesmo do Sofije i odvajanja za Plovdiv. 6 je popodne, da li ili ne li? Da, u Plovdiv.
Na nadvožnjaku nas umalo za sobom odnese a zatim u sebi i ponese drugi turski kamion tog dana.
U kamionu, standardno, kreće razgovor na kamiondžijskom – prava lingvistička zagonetka, mešavina turskog, nemačkog, engleskog, ruskog, a uleti i po koja srpska ili francuska reč, ili već bog te pita čija, reči bez prezimena i porekla, reči koje su se odmetnule iz svojih rodnih jezika i sklopile jedan jezik definisan potrebama beskrajnih drumova. Iva zabavlja vozača, Lazar odlučuje da dremne umotan u šofersko ćebence, i ubrzo smo opet napolju, srdačan pozdrav, kamion uz urlik nestaje u dolazećoj noći, i eto nas. A gde?
Sumrak, sporedni put, u velikoj daljini naziru se plavkasti obrisi nekakvih planina, a zatim i oni nestaju u tami u kojoj se, čak ni na horizontu, ne naslućuju svetla nikakvog grada. Idemo kroz neke livade, satima, konačno svetla, industrijska zona, bezbrojne hale i podivljali psi, još dalje, tabla plovdiv – dreven i večen, dovlačimo se do cigan-mahale, veselo, ulice vrve od sveta, još dalje, jedan bulevar, most, drugi bulevar, u centru nema žive duše, poslednjim atomom kredita Ivinog telefona prizivamo naše buduće predivne domaćine sa Hospitality Club-a, Petar i Elena, eto nas u udobnoj sobici, otvaramo konzerve, guraju nam pod nos nekakav hleb, paradajz, tu je i tuš, i konačno vreća za spavanje, u koju trpamo svoje umorne kosti.
<-- Ne, nije to nikakav velikan, nego jednostavno čovečuljak koji je, čitav svoj život, po vasceli dan imao običaj da sedi na ovom zidiću u centru grada. Kada je umro, Plovdivci su primetili da im nešto nedostaje, a onda su se, naravno, dosetili da je to baš on. Jednom sramotno izigrani prolaznošću i zauvek razočarani u nizak kvalitet lažljive organske materije, vrli sugrađani su došli na revolucionarnu ideju da ga ovaj put naprave od metala.
Kada vidite rodu, ili neku drugu pticu za 
koju nismo shvatili koja je, važno je da pri ruci imate ovakvo parče kanapa koje odmah zavežete za obližnje drvo, žbunčić, grančicu. Nismo saznali šta tačno ovo radi, ali kažu da radi. -->
Već u 7 ujutru budimo Petra i Elenu, i krećemo u zajednički obilazak, uz vruć burek sa sirom i razgovor na srpskobugarskom. Promenada okrunjenih fasada, srednjevekovni gradić na brdu, kaldrma, stare kuće u puzavicama, džamija, ogroman grčki amfiteatar, još je rano, grad je pust, ulazimo u crkvicu, strme, uske uličice, arhitektura prava balkanska, na istoj zgradi i sultanov tarih i spomen-ploča bugarskog kralja. Naši novi prijatelji, iskusni stoperi, trpaju nas u taksi (o njihovom trošku!) i odvode na periferiju, na, po njihovim rečima, najbolje mesto za stop.
Kroz par minuta staje seoski pop u zarđalim kolima koja se jedva drže na okupu. Mantija, brada, ogroman krst oko vrata, priča kao navijen a psuje kao kočijaš, pokvarenu miliciju, mafiju, korumpirane političare, i u tom vedrom razgovoru stižemo do nekog sela, gde nas ostavlja na glavnom trgu. Jedan simpatičan i relativno ćutljiv čovečuljak vozi nas još jednu deonicu. Na auto-putu nas kupi brkati turski kamiondžija, koji prevozi pumpe za naftu iz Francuske za Turkmenistan. Čovek dobro zna ruski, živeo godinama tamo, i u neobaveznom čavrljanju stižemo i do turske granice.
Zahvaljujući nekom zakonu koji je sam trijumf birokratskog nadrealizma, turska granica ne može se preći peške. Zapenili, neće da nas puste i tačka, samo što se za jatagane ne 'vataju. Ostaje da kuckamo na prozore kola koja čekaju u koloni, i moljakamo da nas prevezu tih par metara. Naravno, niko neće, jer vlasnik kola odgovara za svu robu u kolima, a šta oni znaju šta mi imamo... konačno nas jedna porodica prihvata, prelazimo, kupujemo vize, i sad hoćemo da uđemo u Tursku, al ne lezi šejtane - ni druga rampa ne može da se pređe peške. Ne možeš napred, ne možeš nazad, možeš jedino da se naseliš tu, na ničijoj zemlji, Lazar da prodaje kobasice, Iva krastavčiće. Na svu sreću, nailazi ista porodica. Posle male rasprave sa carinikom, izazvane Lazarevim izuzetnim poznavanjem turskog jezika zahvaljujući kome je reč harč (taksa) razumeo kao harač (mito), konačno upadamo i u tu Tursku.
Dvadesetak minuta kasnije kupi nas veseli biznismen u fancy kolicima. Pošto nam je za tih par sati brze vožnje ispovedio svoj život (Iva se pravila da spava) i pošto smo mu pojeli i popili apsolutno sve što je imao u kolima, iskrcavamo se u samom centru Stambola, u zavidnih 4 popodne.
Istanbul je grad galebova. Po čitav dan lebde oko luke, zure u vodu i dosađuju pecarošima na mostu. Noću hipnotisano kruže u svetlosnim stubovima iznad minareta, kao ogromni bledi šišmiši, bele rupe u nebu. Od toga koliko visoko lete zavisi i kakvo će vreme biti narednog dana. Može im se prići sasvim blizu: ne boje se, jer znaju da su gazde.
Kroz pukotine u zamandaljenim kapijama hanova i karavan-seraja, naprsline u ćutljivim zidovima i sitne oči podrumskih prozora, gamižu, prema nama, lepljivi pipci Vremena, koje se ovde zove Zeman. Sunce, proleće, kiša, zima, mesec, vetar. Grad se nadima, raste, preliva se, beznadežno ispreplitane kuće mile po ivicama uličica, guraju se pod krovovima, slušaju prozorima, škripe gredama i merkaju prolaznike koji vuku stopala kroz svoj kismet.
Na kišom, suncem i čovekom okrunjenim zidovima, puzavice započinju svoju tihu egzistenciju. Beli mermer, crvenkasta cigla ili trošni malter: ne pitaju, nego polagano, vekovima, žvaću, dube, mrve, skrivaju, grickaju grad svojim biljnim strpljenjem.
U džungli izlizanih basamaka, crepova, simseva, senovitih dvorišta, starog drveća, đubreta i parkiranih automobila, ribljih kostura i slanih stena, svoj tajanstveni vek provode tihi podanici mačjeg carstva. Njihov grad je strmoglavi lavirint uskih zidića i opasnih ponora, čije nerazmrsivo postojanje naslućujemo negde iza.
Istanbul je rascepljen dubokim provalijama; one su pune vode, i zovu se more. Ljudi ga mirišu, gaze brodovima, gledaju sa mostova, pretražuju mrežama i malim šiljatim kukicama, i naravno jedu. More se takođe upotrebljava i za odlaganje predmeta koji nam više nisu potrebni. U moru žive ribe. One ne mogu da zatvore oči i kreću se plivanjem.
Iznad Istanbula je mesec, ali se ne koristi, jer grad odavno ima električno osvetljenje.
Baklave žive u tepsijama. U minaretima žive hodže koje ponekad pevaju da je bog veliki i tako dalje, i to se zove ezan. Najbolje ga je slušati u dvorištu džamije, sa kesicom maslina pri ruci, kako se odbija od svodova, prelama u lukovima, obavija oko stubova, teče po mermernim pločama i krivuda kroz izbledele plavkaste arabeske, dok zakasneli vernici otresaju vodu sa ruku i sapliću se zbog odvezanih pertli.
U dvorištima džamija žive cipele.
Dva-tri dana smo proveli uživajući gostoljubivost Istanbula i njegovih stanovnika. A onda, te neke noći, sudbina se ponovo skoncentrisala na naš slučaj i skuvala nam svežu porciju bizarnosti. Zahvaljujući jednom korisnom nesporazumu i pokvarenom časovniku, zatekli smo se – ovde.
Na slici se ne vidi ledeni vetar koji je kontaminirao svaki oset, opažaj ili pokušaj misli
Mrznemo se na rampi ... (kaži)prst u vazduh - pardon, Bulgaristan? - Jok. Uskoro se obresmo u kamionu, koji je odštektao kraću deonicu do parkinga. Šunjamo se kroz ledeni mrak među stotinama usnulih divova. U kamiondžijskoj menzi pijemo čaj i grickamo (besplatne) kockice šećera. Naše prisustvo ničim ne narušava sanjivo-nezainteresovanu atmosferu, vozači neometano dremaju, sudovi čangrljaju, novine šuškaju, na velikom bimu se bezglasno odvija modna revija. Napolju je ledeno, unutra pospano, sigurni smo da nikada neće svanuti. Konačno, horizont počinje da se mreška i meškolji.
Naš sledeći domaćin na točkovima je dobri Husein, rodom iz dvoimenog grada Antakije koja se još zove i Hataj. Eto nas na džumruku, gde nas sejmen uljudno izbacuje iz kamiona, jer nismo kamiondžije. Posle dobrih sat i po pristajemo da postanemo šverceri cigara i sedamo u kola. Carnici sa mravljom pedanterijom nasrću na jadnu šklopociju i kreću da grickaju, lupkaju i njuškaju naoružani šrafcigerima, klještima i bater-lampama. Naravno, ništa nisu našli, i uskoro tabanamo po bugarskoj prašini.
Po dogovoru čekamo Huseina na Shellovoj pumpi. Sedimo na pločniku. Onda stojimo. Zatim opet sedimo. Šutiramo kamenčić, pa opet sedimo - stojimo - sedimo. Naposletku odustajemo od ugovorene vožnje i dižemo palac.
Kočnice škripnuše i penjemo se u beli kombi. Vozač ima zlatan prsten, zalihe koka-kole, tri sina i neiscrpnu zalihu energije i reči na bar pet jezika. Posle malo odmeravanja snaga, za zvanični jezik vozila nametnuo se ruski. Skokovita životna priča obogaćena je posetom Svilengradu (da probamo najdobre palačinke u Bugarskoj) i Haskovu (poslom, a i da vidimo rodni grad sa mirisnim drvoredima lipa). Iz kasetofona trešti himna SSSR-a, sojuz nerušimi respublik svobodnih... Ispadamo na obilaznici oko Plovdiva a čovek na mlazni pogon nestaje na horizontu.
Šetamo po vetrometini, nailazi konvoj kamiona, Lazar kaže ovde ne mogu da se zaustave i prvi kamion istog momenta staje kao ukopan, a i svi iza njega, vrata se otvaraju i kroz njih proviruje brkati osmeh veselog Huseina. Merhaba, otkud vi?
Jedna pesma otkriva nam da nam je domaćin zapravo Arapin, i vreme je na Lazara da se osmehne. U kamionu koji prevozi cipele iz Dubaija za Kosovo sada se priča arapski, sluša sirijski pop, jala habibi jala, kratki predah-čajanka sa drugarima iz arapskog konvoja, sa koliko da te počastim, idemo dalje, visuljci se njišu u ritmu kilometara, na horizontu planine, za njima crvenkasto sunce koje polagano kopni. Slika levo pokazuje detalj sa jednog arapskog kamiona.
Kamionski parking, grlimo se sa Huseinom koji strašno brine šta ćemo i kako ćemo, i uskoro počinje Sofija. Noć se spušta. Onda ide višečasovni forsirani marš kroz šumu crnih zgradurina sa osvetljenim prozorima, iza kojih dolaze nove crne zgradurine ispresecane praznim ulicama, mrgodno podgrađe usnule metropole.
U sitne sate stižemo u centar, pronalazimo mračnu uličicu, u njoj oronulu zgradu sa koje se cedi mesečina, otvaramo kapidžik, na bravi zadenut papirić ring the bell no. 6, i upoznajemo Milenu sa couchsurfinga. Posle kraćeg razgovora tonemo u san, sklupčani na parketu njene dnevne sobe.
Puče zora, krećemo peške ka izlazu iz Sofije. Sat prvi, šetamo kroz centar, sat drugi, grad na nas šalje sve nove i nove armije gromadnih stambenih blokova koje se mršte na horizontu, sat treći, grad polako posustaje, izbaci još po koje stovarište ili fabriku tu i tamo, sat četvrti, grad se predaje i počinju zelena polja. Par kola, i već Dimitrovgrad. Fotografije verno ilustruju brojna uzbuđenja koja su nas iščekivala narednih nekoliko sati i desetina kilometara.
 |
 |
| ispred nas | iza nas |
Hodanje bi se odužilo u nedogled da nije naišla lokalna saobraćajna patrola koja isprva nije htela da nas poveze, ali je Iva nabrala veđe i podviknula, pa smo uskoro smerno sedeli na zadnjem sedištu sa policajkinom kapom u krilu. Ova radikalna mera prepadanja policije je nakratko probila maler. Jedan kamion i zatim pecaroška lada dovoze nas u Pirot, gradić čiji glavni trg krasi ogroman spomenik metalnom komarcu izbuljenih očiju.
Tog dana smo osetili ćudi pustog autoputa u zoru, jutro, podne, predveče i kasno noću. Posle neodređenog vremena koje smo proveli šljapkajući po ivici mračnog puta po kišici koja hoće-neće, kupi nas turbo žena, profesionalni vozač koji vozi 180 na sat, noću, po kiši, ništa se vi ne bojte, znam šta radim.
Na kraju balade, promrzli do kosti i već pristojno zagazili u noć, na pumpi napadamo grčkog kapetana koji je prodao lađu i otvorio fabriku za proizvodnju jedara i padobrana, i ukrcavamo se na palubu njegovog automobila. Naš morski vuk bio je poslednja od 31 dobre duše koja nas je na ovom putešestviju primila u svoj život na nekoliko kilometara. Par sati kasnije, po mirnoj noći bez talasa, pristajemo u Beograd.
Do sledećeg puta...
