Pisma sa Zakavkazja

13. juli

Vožnja kroz Gruziju je ludnica u kojoj šoferi voze kao pomamljeni i gde se krave šetkaju posred puta. Upoznao sam u maršrutki Nijaza koji priča i ruski, uzbečki i turkički, no nedovoljno da bismo mogli neometano da pričamo. Koristiti se ruskim je daleko lakše nego turskim, zaključih ja. Nijaz me je pozvao da ga posetim u Batumiju.

Predveče stigoh u Tbilisi i, nakon malo galame, okupi se svet oko mene da pomogne, te ja pronađoh kuću svog domaćina u gruzinskoj prestonici. I tad je počeo košmar.

Najpre, Laša Giorgi skoro nije govorio engleski; zatim, izgledao je sve vreme kao naduvan i potpuno nepoverljiv. Srećom, pristigao je tad njegov drugi gost, Holanđanin, te se zajedno nađosmo u istoj muci. Laša i njegov drug su nas kao vodali po gradu, pokazali nam Mtskhetu i neke crkve, a u stvari nismo se čak ni pošteno prošetali centrom Tbilisija koji noću poprima dodatni čar. Vodali su nas tamo gde su oni hteli, ne pitajući nas ništa. Dvaput su nam uzeli pare za gorivo. Najzad, pred ponoć, kad sam zavapio za hranom jer celog dana nisam ništa okusio, oni su nas odveli u restoran (tražio sam fast food), naručili najluksuzniju večeru (ne pitajući nas ništa) i potom nas naterali da platimo i njihov deo. Posle ponoći uzeše da nas voze nekud van grada i ja se toliko uplaših za svoj ''novčanik turiste'' da sam iskočio iz kola glumeći da mi je pozlilo.

Najzad, vratiše nas kući i ja sledećeg jutra brže-bolje napustih tu rupu od mesta i te užasne ljude.

Laša mi je ipak skuvao kafu, no kao da je sipao nešto u nju jer sam celog tog dana bio kao opijen, i povraćao sam tokom vožnje za Erevan. Na granici sam se nasmejao: na kompjuteru u graničarskoj baraci jasno sam video: Marko Nikolić 21.06.1987. crime type: WANTED. Zbog toga je cela maršrutka čekala pola sata i besni vozač je pokušao da iskamči od mene dodatnih 10 evra. Zapravo, stvar je u sledećem: nekog Hrvata sa istim podacima traži Interpol.

Dovukao sam se u prestonicu Erevan i kako nisam dobio odgovor od domaćina, odoh do adrese gde daju smeštaj u privatnom stanu, tzv. home stay. U stanu je bilo puno, ne odviše prijateljskih, stranaca. Izašao sam u grad da se prošetam. Erevan sa svojih milion stanovnika sačinjava trećinu stanovništva Jermenije. Centar oko Opere, Kaskada i Trga republike sa puno kafića ostavlja jako prijatan utisak. Prišao sam jednoj porodici tražeći pomoć jer ne mogu da pozovem svog domaćina premda mi mobilni nema mrežu u Jermeniji. Čika mi je pomogao uz reči: ''Serbia, Kusturica, same destiny as Armenia''. A njegova ćerka Lilit je zapravo znala za mene jer je bila prijateljica Arpi, sa kojom sam se prethodno dogovorio da se sretnem u Erevanu. Mali je svet, zaključih.

Sa domaćinom sam se dogovorio da se nađem sledećeg jutra u 10h ali kako sam smetnuo s uma vremensku razliku Gruz.-Jerm, ja dođoh u 11h, i njega ne beše! Uzeh mobilni od prvog prolaznika i pozvah domaćina Stepana, ali nije umeo da mi objasni kako da dođem do njega. Zato reših da kupim jermensku sim karticu, ali problem – ne radi na mome evropskome telefonu! Napravih galamu u prodavnici, pojavi se gazda, strpa me u svoj džip i odveze na neka mesta da reprogramira moj telefon.

Sve beše naposletku uzalud te on sa svog telefona pozva Stepana, dogovori se s njim i strpa me u taksi te se ja pola sata kasnije nađoh u Stepanovom stanu. A Stepan je, smešeći se sve vreme, bio prosto divan!

U podne sam upoznao Anu Sarkisyan u jednoj modernističkoj crkvi, i razgovor je tekao kao da se odvajkada poznajemo. Pokazala mi je razne crkve po gradu (Jermenska crkva nije ni pravoslavna (kao Gruzinska) ni katolička, već gregorijanska – nekakva mešavina ovih dveju). Ana mi je na rastanku poklonila svoju narukvicu za uspomenu. Pola sata pre poslednjeg metroa nabasah na ulici na Arpi!

Čudesna slučajnost. Najposle se ispostavilo da Lilit poznaje Stepana. Erevan je grad u kojem se svi poznaju. Sutra ujutru sam morao napustiti ovaj grad jer me je čekao Spitak i volonterski kamp u njemu, zbog čega sam i prevashodno došao ovde, na Zakavkazje.