Mardin
Iz Istanbula smo avionom doputovale u Mardin.
Mardin, mesto koje se nalazi istočno od Šanliurfe (Şanlıurfa, Urfa, koju takođe treba posetiti), je nešto što se ne propušta. Ima u njemu štošta da se vidi, ali je najbolje imati kontakt sa nekim lokalcem jer su za mesta poput manastira 20 km udaljenog potrebna kola, kao i za posetu selu Dara i velikom groblju iz vremena Darija. Tu su i cisterne, veće i monumentalnije od onih u Istanbulu, a kurdska deca su doživljaj za sebe…
Sam grad je već kao muzej, a tu su pravoslavne crkve, bazar, muzej grada Mardina, uz muzej slika - i ovo nije za zaobići. Imali smo sreće što je naš CS prijatelj došao kolima iz Vana i našao nam se u svom ovom obilaženju kolima. Trebalo je da nas ugosti u Vanu, ali mu je nešto iskrslo ovde pa nam se našao i pokazao u svakom pogledu kao sjajan lik. Čak nas je za noć, koju smo neplanirano dodatno ostali, odveo u blizinu sela Dara u nekoj pustahiji u hotel kao u sred pustinje - lux kategorije, i rekao bez brige ostajete ovde. Usput nam se s njim na čaju priključila i neka Kolumbijka koja je zalutala iz Pariza, pa ostala, a ujutru smo saznale da je sve plaćeno. Posle sam izguglala da prenoćište sa doručkom u tom hotelu košta 120 evra. Inače čovek je pravoslavni Kurd, na masteru iz istraživačkog novinarstva, širokog obrazovanja i interesovanja i dobro zna engleski.
Neke kafe su potpuno čarobne, jer imaju neponovjiv ukus koji nema ništa dodirno sa našim poimanjem kafe. Mešavine pravi gazda na licu mesta.
Ono za šta su takođe potrebna kola je predivni predeo za odmaranje i rashlađivanje u toplim danima koji se prostire duž reke koja ide iz Mardina. U dugom nizu pored reke nalaze se prostrane odaje bez zidova, odvojene platnima pod trskom, opskrbljene sećijama koje mogu da prime veliko društvo ili veliku porodicu. To su omiljena mesta za piknik, što je inace u ovom delu Turske lepa i svuda prisutna tradicija. Kako se to nalazi direktno pored i iznad vode, možete da brčkate stopala među mnoštvom ribica. Ukoliko ogladnite naći ce se momak koji će da vas ugosti čime god poželite, a spisak je dugačak. Za odmor, dremku, nirvanu… pravo mesto.
U samom gradu, u glavnoj ulici starog grada, nalazi se prodavnica kafe, velika i široka u kojoj možete da degustirate različite kafe na licu mesta spremane za vas, dok stojite okruženi obiljem korpi sa slatkišima. Neke kafe su potpuno čarobne, jer imaju neponovjiv ukus koji nema ništa dodirno sa našim poimanjem kafe. Mešavine pravi gazda na licu mesta.
Preporučujem naš smeštaj koji je bio kraljevski, "Dara konagi". Cena više nego pristupačna.
Za Mardin vredi odvojiti barem tri dana.
Iz Mardina za Midyat, pa za Hasankeyf, preko Batmana do Vana. Uz sva zadržavanja put traje jedan dan, s tim da je noć moguće provesti u putovanju za jezero Van.
Vredi sesti visoko nad rekom koja je nekada stvorila Mesopotamiju i uživati u sveže izvađenoj ribi. Ljubaznost ljudi u svim pomenutim mestima je neopisiva.
Midyat ima osam crkava i grad je kao iz nekog filma, teško za snalaženje po lavirintu uličica, ali vredno truda. Na bazaru je najbolji ajran iz radnje pred kojom je velika mešina iz koje se toči. Čak i da obiđete samo polovinu crkava treba vam minimalno tri sata.
Hasankeyf je mali i živopisan gradić, kratko smo se zadržale u obilasku , ali vredi se zadržati duže. Vredi sesti visoko nad rekom koja je nekada stvorila Mesopotamiju i uživati u sveže izvađenoj ribi. Ljubaznost ljudi u svim pomenutim mestima je neopisiva.
Svi znaju za Srbiju, ovdašnje probleme, za Slobu, inflaciju devedesetih, za Kusturicu i Bregovića, sa zanimljivim pitanjem - da li je Kundera srpski pisac?Ne možete da se ne zapitate - a šta mi to znamo o njima?
Kurdi su poseban narod o kome ne vredi pričati, morate da ih doživite. Svi znaju za Srbiju, ovdašnje probleme, za Slobu, inflaciju devedesetih, za Kusturicu i Bregovića, sa zanimljivim pitanjem - da li je Kundera srpski pisac? Ne možete da se ne zapitate - a šta mi to znamo o njima?
Kroz Batman smo samo prošli, grad više služi da se promeni prevoz nego za obilazak. Noć nam je prošla u putu za Van, ne cela noć, nego se stiže kasno. Našle smo mali hotel, zaboravih ime, ima sobe/apartmane i sa po 2 sobe i 5 kreveta, za 10 e po osobi sa doručkom.
Gde god da smo stopirale uvek bi nam stalo već prvo vozilo.
Iz Vana se može ići u obilazak ostrva na jezeru gde postoji crkva, i gde se ide brodićem, ali tek kada se domognete dela grada na jugu odakle kreće brodić. Do tamo ide regularan bus sa glavne stanice do koje možete i pešice, nemojte da vam objašnjavaju kako do stanice treba taksi. Vratili smo se stopom, koji preporučujem. Gde god da smo stopirale uvek bi nam stalo već prvo vozilo.
Druga stvar koju treba obići je Kale, poput našeg Kališa, ali mnogo veća, kompleksnija, monumentalnija i sve u tom stilu. Zahteva vreme. Ako uspete da ove dve stvari obiđete za jedan dan, a moguće je, to je onda pun pogodak.
Severno od Vana se nalaze vodopadi koje vredi posetiti. Moguće je doći dolmušem sa glavne stanice, koji nastavlja dalje za neko selo a prolazi pored vodopada. Ista stvar pri povratku ili stopiranje, što se pokazalo kao jednostavnije.
Smeštaj i način ophođenja, kao i neka suluda tajnovitost, su podsećale na Rusiju, opravdano i očekivano.
Iz Vana smo krenule busom za Batumi, koji, pošto je išao preko Trabzona, putovao celu večnost i kasno stigao u Batumi, negde oko pola dva posle ponoći. Smestile smo se u neki kao hostel, iako je to bila gajba sa četiri spavaće sobe pretvorena u smeštaj za goste. Dvokrevetna soba za 6 evra po osobi. Smeštaj i način ophođenja, kao i neka suluda tajnovitost, su podsećale na Rusiju, opravdano i očekivano. Batumi je bio samo tranzit pa smo sutradan uhvatile bus za Jerevan, jer je to bila kraća i bezbolnija opcija od voza.
U Jerevan smo stigle rano ujutru, ali nas je naš CS domaćin čekao. Indijac, iz mesta na granici Indije sa Nepalom, mašinski inženjer na studijama prve godine engleskog na britanskom koledžu u Jerevanu, druga će biti u Londonu. Čeka emigriranje za Kanadu, gostoljubiv , išao je sa nama po mnoštvu manastira, ma koliko je trebalo do njih da se putuje, kuvao nam indijsku i tajlandsku hranu svakodnevno, pa smo tek kasnije uspele da se domognemo i jermenske kuhinje.
Jermenija je inače jeftina i već za 1 evro možete da jedete na ulici hranu poput šašlika. Na svakom koraku možete kupiti sveže ceđene sokove od svega i svačega, ali bez zaletanja - jer ih ima i za 1,2 evra, ali i za 12 evra.
Spisak manastira koje treba posetiti u Jermeniji imate u svakom priručniku. Za Tatvan koji je južnije je potrebna bolja organizacija pogotovu ako želite još nešto da obiđete uz to, tako da smo se odlučile da uzmemo jednodnevni izlet. To zadovoljstvo je koštalo 25 evra, od 9 ujutru do ponoći.
Jermenija je inače jeftina i već za 1 evro možete da jedete na ulici hranu poput šašlika. Na svakom koraku možete kupiti sveže ceđene sokove od svega i svačega, ali bez zaletanja - jer ih ima i za 1,2 evra, ali i za 12 evra.
Veče je lepo provesti na centralnom trgu, npr od 9 do 11, gde je muzička Fontana - što je prijatan dozivljaj.
Vredi posetiti Jerevanski muzej, Muzej genocida i druge, ali ne propustiti Muzej manuskripata - rukopisi izuzetne starosti, iz drugog i trećeg veka sa predivnim ilustracijama/iluminacijama. Press kartica mi je svuda prolazila, i u Anadoliji i u Jermeniji.
Engleski je problem. Ako ne znate ruski, engleski vam ni u kom slučaju neće biti od pomoći. Treba naučiti barem nekoliko rečenica na ruskom, jer engleski apsolutno niko ne govori.
U Jerevanu smo bile četiri dana kod Indijca i još dva u hostelu "Classic Yerevan", koji je u rangu hotela, prerađen od jedne buržujske kuće, sa dva bazena i saunom. Od bazena jedan je unutrašnji i ogroman je prostor. Sve je onako po ruski - ogromno. Spavanje bez doručka 4 ili 6 evra.
Na severu se nalazi gradić Alaverde, koji je jedino značajan kao baza za obilazak divnih manastira, inače je horor. Imale smo CS hosta koji je horor na kvadrat, ali smeštaj može da se nađe za 5 evra. Manastiri su raštrkani, mnogo udaljeni i potpuno nepristupačni, obilazak kolima traje u nedogled. Taksi je bio najbolje rešenje. Čovek nas je vozio od ujutru do šest uveče , svugde čekao i nije gunđao na dužinu našeg zadržavanja. Tražio je prvo za ceo dan za četiri manastira 15000 larija, da bi smo se dogovorili sedam manastira za 12000. 12000 larija je 25 evra.
Iz horor mesta Alaverde došle smo u "malu Švajcarsku", kako zovu Dilijan. Priroda od koje zastaje dah, smeštaj u hostelu koji je bio u fazi pred otvaranje i koji je opet više hotel nego hostel, sa sopstvenim kupatilom, patiom za doručak, roštiljima, kuhinjom... i super gazdama. Kako smo preko CS u Jerevanu upoznale njegovu sestru, svastiku ili šta već, dobile smo popust - sa 6 na 4 e po osobi.
Iz Dilijana opet manastiri i po neki restoran zastao u vremenu socrealizma, podseća na rane sedamdesete kod nas, ali potpuno interesantna priča, kao i to da je u razvoj mesta pare uložio bogati Jermenin koji živi u Rusiji, i zato je sada Dilijan počeo da cveta.
Odatle u Vanadzor po voz (južno kavkaska zeleznica je noćna mora sa plac kartom za koji je transsib. plac karta - lux hotel) koji ide za Batumi, pa bus za Trabzon - Sivas, na putu za Bogazkale, da bi posetile Hattussas - sati i sati vožnje.
Završismo na turskoj svadbi, tu noć gde nas odvedoše sa ulice. Ceremonija za pamćenje, udavala se Nemica za Turčina po starim običajima, a muzika starinska dira do kostiju.
Nemojte da vam neko objašnjava kako treba da idete iz Yozguta zaobilazno za Bogazkale jer je to potpuno suludo, gubite mnogo vremena i izaći će na kraju isto para, nego uzmite taxi za 20 lira i pravac Bogazkale. Ovaj obilazak i boravak u malom selu je vredeo svakog truda.
Hatttussas, grad Hetita, kraljevina koja je za sobom ostavila bogato arheološko blago svake vrste, je potpuno vredno pažnje. Ako žurite i imate ideju samo da bacite pogled na to, dva dana su čist promašaj, ako hoćete da je vidite kako treba bez pet dana ne razmišljajte. Na žalost mi toliko nismo imale, ali zato postoji drugi put, da se lekcija utvrdi. Odličan hotel sa doručkom za smešne pare, gazda upućen u istoriju, predusretljiv... i onda sudar vremena - selo u nekoj vukojebini ima automat za podizanje para, može da se plaća karticom...
Završismo na turskoj svadbi, tu noć gde nas odvedoše sa ulice. Ceremonija za pamćenje, udavala se Nemica za Turčina po starim običajima, a muzika starinska dira do kostiju. Muzičar koji svira i peva ostavlja bez komentara.
Sve dalje je čista tehnikalija - za Ankaru, pa Istanbul, hostel, pa sutradan za Beograd...
