Šiva, guru i sadu
Hinduizam je najveća religija na svetu posle hrišćanstva i islama, i najstarija postojeća religija. Nema osnivača, jedinstveno sveto pismo niti jasno defnisano učenje. Najsvetiji i najstariji spisi su četiri knjige Veda koje su napisane hiljadama godina pre Hrista, i bramini i dan danas uče da ih recituju na sanskritu. Sanskrit ima zapanjujuće sličnosti sa evropskim jezicima: father (eng.) – pater (lat.) – pedar (pers.) – pitar (sanskrit). Hindusi veruju u večnost duše (atman) i zalažu se za nenasilje i poštovanje svih živih bića, jer su sva bića božanskog porekla. Zato mnogi indusi odbijaju da jedu životinjsko meso: Indija ima više vegetarijanaca nego ostale zemlje sveta zajedno. Svaki treći-četvrti čovek Indije je vegetarijanac.
Hindusi obožavaju bogove, duhove, životinje, drveće i planete. U hinduizmu postoji jedan vrhovni, apsolutni Bog koji se zove Braman, dok sva ostala božanstva predstavljaju u stvari razne manifestacije Bramana.
Zaista je panteon hinduističkih bogova slikovit. Tri najvažnija božanstva su Brama (Stvoritelj), Višnu (Održitelj) i Šiva (Uništitelj). Brama je aktivan samo tokom stvaranja, i u ostalo vreme meditira. Ima četiri glave, vozi se na labudu, za družicu ima Sarasvati, boginju učenja, i voli da sedi na lotosovom cvetu. Višnu se brine za očuvanje svega što valja na ovom svetu. Ima četiri ruke u kojima drži lotos, disk i buzdovan. Njegova dragana je Lakšmi, boginja bogatstva. Po predanju reka Gang je potekla iz njegovih stopala. Šiva ima hiljadu osam imena i veliki broj oblika. Voli da nosi zmiju oko vrata, drži trozubac u ruci i jaše svog bika. Za družicu ima Parvati.
Parvati je rodila sina čije ime beše Ganeš. Ganeš je odrastao ne upoznavši svog oca Šivu. Kada je jednog dana Ganeš stražario dok se Parvati kupala, pojavio se Šiva i zatražio da vidi svoju ženu. Ganeš je, ne znajući da mu je to otac, odbio da ga pusti, što je rasrdilo Šivu do te mere da je bez razmišljanja odsekao Ganešu glavu. Kada je saznao da je obezglavio sopstvenog sina, Šiva je požurio da odsečenoj glavi nađe zamenu. Nabavio je glavu slona i otad Ganeš ima surlu. Ganeš je bog sreće, i izuzetno je popularan u narodu.
Pored bogova postoje i avatari: telesne inkarnacije božanstava koji su se spustili na zemlju da obnove darmu i pomognu ljudima da dostignu mokšu. Najčuveniji avatari se vezuju za boga Višnu: Rama (junak Ramajane), Krišna (protagonista Mahabharate), Buda i drugi.
Procenjuje se da ima oko trista trideset miliona božanstava. U Indiji svakako ne manjka broj vernika, i nema hrama koji nije pun sveta. Duhovnost je nešto što se u Indiji oseća na svakom koraku, nešto što čini sastavni deo svakodnevice, i oličena je slikom sadua, lutajućeg askete, božjeg čoveka u ritama, sa dredovima i obojenog lica. Sadu je za nas postao prototip induskog vernika koji ne poseduje ništa i ne teži materijalnom bogatstvu, postao je oličenje duhovnika čiji je sav život prožet verom i koji je srećan i miroljubiv, on predstavlja sliku naturalizovanog čoveka, ''plemenitog divljaka'', koji je kroz svoju jednostavnost pronašao put do sreće i kroz svoju duhovnost put do blaženstva. Predanost jednog hindusa se pozamašno razlikuje od predanosti jednog muslimana ili hrišćanina. Predanost hindusa često je ekscentrična: oni žive isposnički, bave se jogom, hodaju po žaru, žive među mrtvima.
Guruji u Indiji imaju veliki autoritet. Štaviše, mnogi su sebe proglasili živim bogovima. Te duhovne vođe žive u svojim ašramima, privlače brojne vernike i često imaju hiljade sledbenika. Samo u Kerali na jugu Indije ima tri hiljade registrovanih božjih ljudi, te su stoga Keralu nazvali Zemlja samog Boga. Na primer, žena-guru Ama blagosilja poštovaoce zagrljajima, i dosad je zagrlila trideset miliona posetilaca. U zemlji brojnih bogova duhovnost je postala biznis: ljudi dolaze tim gurujima i plaćaju ogromne svote da bi im guru uslišio želju, izlečio bolesti, pregovarao sa silama zla, oterao zle duhove, doneo sreću, učinio čuda. Neretko se dešava da ti božji ljudi iskorišćavaju svoj položaj i svoju moć da bi zadovoljili svoje profane porive.
Svoje lično iskustvo sa induskim gurujima imao sam kada sam posetio varoš Puškar u Radžastanu. Puškar je mesto hodočašća i smešten je oko svetog jezerceta gde je prema drevnim epovima bog Brama ispustio lotosov cvet. Bogomoljci dolaze na jedan od pedeset gatova da bi se molili i kupali u svetoj vodi. Vode u jezeru, nažalost, za vreme moje posete gotovo da nije bilo: zbog suša sveto jezero je presahlo. Doduše, na njemu je bujao život: na vlažnom tlu izraslo je rastinje, jata ptica su sletala da se napoje, traktori su brazdali po njemu, čak se pomolila i neka krava. Ova sveta životinja u hinduizmu je simbol plodnosti, majčinstva i nesebičnog davanja. Ubijanje krave je zakonom zabranjeno, a u Puškaru zabranjeno je i konzumiranje bilo kakvog mesa.
Nakon što sam posetio Bramin hram, skoro jedini hram na svetu posvećen Bogu Stvoritelju, i došao do jezera, presretne me jedan tip i reče mi da se izujem pre nego što zakoračim na gat. Kaza mi da je sveštenik i da je mesto na kojem stojimo izuzetno sveto, te da je maltene obavezno za tuđinca poput mene da mi svešteno lice izgovori molitvu kraj mesta gde se kupao sam Brama. Dok mi je to govorio, tutnuo mi je u šake latice cveta. Razume se, molitva će me koštati izvestan broj rupija i biće moj darežljiv prilog ovdašnjem hramu. Kada sam rekao da ne želim njegovu molitvu, ''sveštenik'' je počeo da se vređa i da navaljuje. Ubrzo se razgovor pretvorio u raspru i ''sveštenik'' je otišao od mene tako što me je izgrdio i rekao mi da se gubim iz ovog svetog mesta.
Budin amanet
Nadomak Varanasija nalazi se mesto zvano Sarnat. Odvezao sam se tamo rikšom sa Kanađaninom koga sam upoznao u Varanasiju. Dejv je bio izrazito visok čovek četrdesetih godina, nosio je šešir i pohabane farmerke, odlično je poznavao istoriju i bio je neženja. U Sarnatu smo posetili ostatke drevnih budističkih manastira. Dok smo hodali oko crvenkastih ruševina Dejv mi je pričao o Sarnatu:
- Nakon što je dostigao prosvetljenje ispod smokvinog drveta u Bodgaji i postao Buda, Sidarta Gautama je došao u Sarnat i tu održao svoju prvu propoved nekolicini učenika. Zbog toga je Sarnat postao mesto hodočašća i jedno od četiri sveta mesta budizma.
- Jest, ostala tri su Lumbini u Nepalu gde se Buda rodio, koje sam posetio, zatim Bodgaja koju ću pokušati da posetim i Kušinagar gde je Buda umro.
- Kao mesto hodočašća, Sarnat je procvetao: svojevremeno je u njegovim manastirima živelo hiljadu i po monaha. Međutim, islamski osvajači su ga opustošili.
Budizam je nastao u šestom veku pre Hrista kao reakcija na klasni poredak hinduizma. Njegov osnivač beše princ Sidarta Gautama koji je meditirajući o životu, patnji i prolaznosti doživeo nirvanu (potpunu osvešćenost). Suština Budinog učenja obuhvata Četiri plemenite istine: život neizbežno vodi k patnji; patnju prouzrokuje žudnja; oslobađanjem od žudnje čovek se oslobađa i patnje; čovek dostiže ovo oslobođeno stanje sledeći Budin put. A Budin put se često zove i Srednji put, jer se Buda zalagao za zlatnu sredinu i umerenost u svemu. Neki ljudi vole da kažu kako budizam uopšte nije religija već filozofija budući da njegovo centralno mesto ne zauzima verovanje u boga kao što je to slučaj sa religijama. Sam Buda je smatrao da je verovanje u boga vrsta privrženosti, žudnje, pa stoga i potencijalne patnje. S druge strane, i protiv svoje volje, posle smrti je toliko obožavan da je i sam prerastao u božanstvo.
''Sva sreća je uzrok nesreće'', učio je Buda. Za tu ideju prolaznosti vezana je i povest o kralju Ašoki. Kralj Ašoka beše vlastodržac ružne spoljašnjosti koji je imao petsto žena u haremu i koji je bio toliko okrutan da je sagradio tamnicu za mučenje u Patni nazvavši je Pakao na zemlji. Častoljubivi Ašoka voleo je ratne pohode i čak je osvojio dotad neosvojivo kraljevstvo Kalinge. U tom pohodu izginule su stotine hiljada ljudi. Ašoka je u tom ratu spoznao svu stravičnost nasilja. Pokajao se i prešao u budizam. Počeo je da gradi stupe, da posećuje sveta budistička mesta i da podiže stubove širom zemlje sa isklesanim ediktima.
Carstvo koje je Ašoka stvorio prostiralo se od današnjeg Avganistana i Pakistana na zapadu do Bangladeša na istoku i Kerale na jugu. Ašoka je uspostavio carstvo duha, zakona, pravde i tolerancije. Bio je zakonodavac, ekolog, vegetarijanac. Njegovi edikti uključuju i zakone o životinjama, prve na svetu, i prve bolnice za životinje. ''Svi ljudi su moja deca'', govorio je. Trudio se da zaštiti sva živa bića. Ašokin Točak zakona nalazi se na trobojci Indije. Ašoka je ostavio budućim generacijama u amanet ne samo uzor svoje vladavine već i mnogo stubova sa ediktima, od kojih sam jedan video u Lumbiniju i jedan ovde, u Sarnatu.
Budizam je vremenom gotovo izumro u svojoj prapostojbini Indiji i preselio se u druga podneblja (Tibet, Šri Lanka, Indokina, Istočna Azija), kao što se i hrišćanstvo preselilo sa Bliskog istoka na Zapad, u Evropu i kasnije u Ameriku. Danas manje od jednog promila indijske populacije ispoveda budizam.
Dejv je želeo više vremena za razgledanje ruina i stupe, te se razdvojismo i ja odoh sam da istražujem hramove u Sarnatu. Ušao sam u jedan hram koji po spoljašnjosti nije ličio ni na budistički ni na hinduistički. Bio je od belog mermera, sa stubovima, na zidovima behu okačene slike nagih svetaca. Svuda se sretala svastika. Nalazio sam se u đainskom hramu.
Đaini veruju da je đainizam uvek postojao i da će vazda postojati, kao što i univerzum postoji odvajkada i uvek će postojati, prolazeći kroz regresivne i progresivne ciklične faze, i kao što i ljudska duša prolazi kroz cikluse rađanja i umiranja dok ne dostigne oslobođenje (mokšu). Iako nema svog pravog osnivača, često se spominje Mahavira, Budin savremenik, kao učitelj zahvaljujući kome je zaživeo đainizam. U đainizmu ne postoji vrhunski, apsolutni Bog Tvorac, već univerzum sam sebe reguliše. Najsvetiji simbol je svastika. Čistota duše je najviši ideal, i čovek treba da neguje tu čistotu svojim mislima, rečima i delima. Svako živo biće ima dušu koja je božanskog porekla. Zbog svetosti duše svakog živog bića nenasilje se ističe kao osnova vrline i temelj ispravnog ponašanja. Nenasilje, uz ispovedanje istine, neuzimanje tuđeg, čednosti i nematerijalizma, spada u pet temeljnih principa đainizma. Ta obzirnost prema drugim živim bićima čak je ekscentrična: đaini vode računa i o mikroorganizmima, proučavaju ih, nose rubac preko usta da ne bi slučajno udahnuli i progutali sitne organizme, metlaju put pred sobom da ne bi slučajno zgazili insekte, striktni su vegetarijanci i ne jedu povrće koje se čupa iz korena jer se na taj način ubija biljka.
U Indiji ima četiri miliona đaina. Predstavljaju najpismeniju versku grupaciju u zemlji. Đaini su osobito tolerantni prema drugim veroispovestima i dali su veliki doprinos filozofiji, umetnosti i nauci Indije. Izvršili su osetan uticaj i na Mahatmu Gandija.
Plan mi je bio da posle Varanasija i Sarnata odem u Bodgaju i poklonim se drvetu pod kojim je Sidarta Gautama postao Probuđeni, pa da odatle produžim za Kolkatu, grad majke Tereze, i onda za Bangladeš. No, za vreme monsuna u Indiji, a osobito u Bangladešu, kiše su tako ćudljive i vlažnost vazduha tako nepodnošljiva da sam poželeo da pobegnem iz ovih vrelih ravnica u planine gde je klima prijatnija. Otišao sam u krajeve gde živi Dalaj Lama i odakle upravlja tibetanskom vladom u egzilu, ali nisam otišao u Daramsalu i Mek Leod Ganđ, mesta u podnožju Himalaja, već sam zabrazdio mnogo dublje, u srce indijskog Kašmira, u svet minareta i polumeseca...
