Rainbow i istočna Srbija

Mlava, priča Ivica, ima tri vrela... to jest, jedna ista voda, koja je ispod planine, izbija na tri mesta, jedno je u Žagubici, i tu počinje Mlava, drugo je kod Strmostena na Beljanici, to je reka Resava koja teče kroz Svilajnac... a treće je Krupajsko vrelo, gde izbija Krupajska reka. Skreće sa puta, čekamo da se makne neki traktor koji crpi vodu iz potoka, skakućemo po neravnom putu, i eto nas na sasvim neočekivanom mestu.

Bazen u selu Krupaja, gde izvire istoimena reka

Par starih kuća sa tremovima sa lukovima, cveće, drveće, nekoliko vodenica, i veliki ozidan bazen u kome se brčka mnoštvo sveta... voda ni hladna ni topla... nekada je bila topla, 38 stepeni, ali su devedesetih hteli da oduzmu zemljište tom čoveku, da tu prave banju za bogataše... onda je on pod zemlju stavio cev i sproveo 'ladnu vodu i tako razladio izvor... pa su od banje odustali... Napravio je bazen i naplaćivao kupanje 150 dinara, al je onda celo vrelo proglašeno za zaštićeno prirodno dobro, pa je sad kupanje besplatno.

Pored vrata vodenice naslonjen ogromni vodenični točak... iza, kaže nam Ivica, prođite iza... i stvarno, nevidljiv, između vodenice i šumovitog brda ima uzak prolaz, pa dva kamena basamaka, i - bazenčić sa ogromnim pastrmkama! Plutaju, duguljaste, gledaju nas svojim velikim očima, preko bazena vidimo široku dasku... prelazimo, i shvatamo da se na taj bazen nadovezuje drugi... Taj je prepun ribica crnih i žutih, velikih kao prst, toliko ih je mnogo da voda izgleda gusto, migolje se jedne uz druge, idemo dalje, koračamo obodom drugog bazenčića, s jedne strane je stena, s druge sistem vodopada i jezeraca... Treći bazen, delom ozidan, delom u steni, sa ribama srednje veličine... Idemo ivicom tog bazena, dalje, stena prestaje, počinje šumska stazica, nastavljamo pravo... I dolazimo na jedno od definitivno najčudnijih mesta u Srbiji.

Krupajsko vrelo... Duboko jezero hladne tirkizne boje, okruženo šumom, sa jedne strane ogromna pećina, dopola u vodi, oko koje proleću neke sitne ptice. Mrtva tišina, granje i puzavice spuštaju se do vode, tu i tamo prekrivene suvim lišćem. Sedamo, zatečeni neočekivanim prizorom... I put kojim smo tuda došli, balansirajući preko zidića i dasaka, i ta strašna pećina iz koje izbija voda hipnotičke boje, i gusta šuma koja se sa svih strana nadnosi nad jezero, čine da potpuno zaboravimo kuda smo krenuli, i sedimo, kao u transu, pogleda uprtih dole, u ledenu dubinu.

Krupajsko vrelo

A onda se budimo i krećemo nazad, praveći po koju fotografiju, i obećavamo sebi da ćemo opet doći. Vraćamo se nazad, preko zidića, preko dasaka, preko basamaka, kroz tajni prolaz iza stare vodenice (u koju usput zavirujemo kroz polomljen prozor, i vidimo da je pretrpana kojekakvim prašnjavim starudijama), tražimo našeg vozača Ivicu, opraštamo se, te i njemu obećavamo da ćemo nekad ponovo doći. I pešačimo dalje, kroz Krupaju.

Ispred kafane Zov Homolja kupi nas stariji gastarbajterski par i daje nam kruške. Prolazimo kroz selo Milanovac, koje se nekada zvalo Magudica, ali se to knjazu Milanu nije svidelo, jer je na eno onom tamo brdu njegov otac prodavao svinje, pa nije hteo da se to selo tu zove Magudica, nego mu je promenio ime u Milanovo. Beležim priču koja nema ni početak ni kraj, ispričanu na nekakvom delimično zaboravljenom srpskom sa pomalo škripavom gramatikom, i izlazimo iz kola u vlaškom selu Sige.

Šipčimo peške, uzbrdo, ostade Krepoljin daleko iza nas, kad nas pokupi bračni par sa bepčetom, mi smo Vlasi, kažu, pričaju nam da se na vlaškom dobro veče kaže buna seara i sve tako nešto, i izručuju nas na nekom raskršću, još je 5% dan, i opet krećemo peške, mislimo, do grada nećemo stići nikako, al svejedno, šta da radimo ovde, zanoćiti možemo bilo gde, ajde da vidimo da stignemo dokle god možemo danas. Opet prođe neko vreme, ostade još bedan 1% dnevne svetlosti, već merkamo okolo gde bismo prilegli. Uskoro nas kupi kamionžija, čika Manda iz Nove Varoši, kaže, gledam vas, pitam se kako ste tu stigli i šta mislite. I poveze nas čovek.

Žagubica, 100% noć. U samom smo centru, tu je nekakva veoma bizarna česma koja je napola ovca, a pola krava, i iz koje ne teče voda.

Stojimo na izlazu iz Žagubice, vidimo oko puta bandere, al iako je crn mrak, ne pale se, a ako se ne upale, nema šanse da igde stignemo jer niko neće videti da tu stojimo. I utom se bandere upališe, pa mi kretosmo još malo, do ispred prodavnice, gde je svetlije, al tamo zatekosmo gomilu pijanih matoraca kako nešto brundaju na vlaškom, odosmo do sledeće prodavnice, tu je stvarno kraj varoši, i tu sede pijani Vlasi koji mumlaju, al svega ih je nekoliko, ajd tu ćemo. Stojimo tako, gledamo put koji se gubi u mraku, prolazi nekoliko kola, mislimo, dopustili smo da nas uhvati mrak u Žagubici, đavola ćemo ovde ustopirati. I ustopirasmo - popa.

Borski pop, otac B., zdravi nas i poziva u kola. Fina kola, unutra tiho ide neka duhovna muzika, Manja zaspala na zadnjem sedištu zagrlivši šator, a pop i ja se bacismo u diskusiju, u kojoj, što je dalje odmicala, sam ja sve više ćutao, a on je sve više pričao. Mlad čovek, rekao bih mlađi od mene, još završava Bogoslovski fakultet... a već mu nije sve čisto u glavi. Samo su pravoslavni u pravu a svi ostali pojma nemaju, Rainbow su mu satanisti, i sva je rok muzika satanistička, i Hipi pokret je satanistički pokret, eksperiment sa muzikom za razaranje uma, peace znak je krst kome su kraci slomljeni i pali dole (pušta volan i crta mi izlomljeni hipi krst u vazduhu), Mik Džeger je najveći satanista, koji je osnovao satanističku turističku agenciju, a jedan od osnivača je i Džon Lenon, koji je hteo da se povuče iz toga, pa su ga ubili. Predstavnik satanističke muzike na ovim prostorima je grupa Smak, ali ipak se složismo da je bilo i rok bendova koji su svirali samo zarad muzike, bez mračne dimenzije kojoj je Smak bio toliko posvećen. Sve mi je pop svezao u jedan strašan čvor, i Ibicu, i Hipije, i Rainbow, i Internet, i rok muziku, i tehnologiju uopšte, i sekte, i bezverje, i vlašku magiju, nemoralne stare vlajne koje čupkaju pokojnicima dlake na sa'ranama pa ih on otera s groblja, otme im to što vračaju pa baci na zemlju, i tako dalje. Niko mu ne valja, katolici i protestanti su jeretici, Vlasi ne postoje nego su to Srbi koji su prihvatili stari vlaški jezik (valjda ljudima bilo dosadno, pa smislili da eto tako uzmu neki drugi jezik, iz zezanja) i sve tako, što je priča dalje odmicala, bio sam sve tužniji, jer sam takve ljude već susretao po našim manastirima i crkvama. Malo je to strašno, ti naizgled mirni, kulturni i obrazovani ljudi koji bi sutra krenuli u krstaški rat da otvore oči celom svetu. A svet samo njih čeka, da mu razdvoje svetlo od tame i pokažu put. Na sreću, nisu svi takvi.

Jedna interesantna stvar, koju smo od popa čuli, tiče se manastira Stenjak, koji se nalazi 3 kilometra od mesta na koje idemo. U pitanju je raskolnički, zelotski manastir, koji je osnovao monah Akakije, nekadašnji Skinhed koji se svojevremeno zamonašio u manastiru Kovilj, zatim otišao na Svetu goru, i naposletku osnovao svoj manastirčić, ovde u brdima... U pitanju je ženski manastir, sa deset monahinja, a zvanična crkva ih ne priznaje... Šta sve čovek neće čuti.

Pozdravismo se s popom na nekom mračnom raskršću, zahvalismo na vožnji, čovek nam je zaista pomogao, al od te pomoći ostade pomalo gorak ukus. Krećemo u pravcu sela Zlot, ima tu desetak i više kilometara... Mrkli mrak, nigde nikoga i ničega, meni se već hvata san na oči a po glavi vrte neki verski ratovi, satanizam i vlaška vračanja. Pešačimo dalje, šta nam ostaje, Zlot je sad već blizu, a odatle valjda nije daleko do tog okupljanja.