|
Prolazi neko vreme, i dalje idemo, prvo neke livade, potom šumarci, pa poneka kuća sa avlijom u kojoj divlja pas, idemo dalje, s vremena na vreme projure kola sa upaljenim farovima i nestanu u mraku, Manja kaže da nam neko ovde i stane, ja bih se zapitala, i staju nam kola. Čovek zna kuda idemo, kaže, ima tamo puno ljudi, uglavnom stranci, pitam ga, kakvi su to ljudi, kaže, dobri, pitam ga, šta oni, seljaci, misle o tome što se tu dešava, kaže, drago im je, došljaci su mirni, lepo što je neko došao. Ostavlja nas u centru Zlota.  Zlot je ogromno selo, kažu da ima između pet i sedam hiljada stanovnika. Ime je, kažu, dobilo po starom zlatnom rudniku koji se zvao Zlat. Lokalno predanje priča da je selo Zlot svojevremeno objavilo rat Adolfu Hitleru, pismenim putem. Glavni trg više podseća na nekakav gradić nego na selo, to je zapravo spomen-park borcima poginulim u ratovima 1912-1918, u čast Timočke divizije koja se tukla na Ceru i Kolubari. Tu je mini-trijumfalna kapija, česma, i spomenici u vidu nekih glava i ploča koje bejasmo preumorni da detaljnije pogledamo, a dva dana kasnije još više. Trg je prepun tinejdžera, očigledno omiljeno mesto za izlazak Zloćana, sede, piju, pričaju, muvaju se, namazane devojčice i nalickani, zalizani momčići. Sedamo na klupu, jedemo hleb i paštetu, i taman kad završismo dolaze dva pijana momka, idu i urlaju iz sveg glasa nekakve popevke, i pravo kod nas. Da nam objasne kako gore nema ništa, kako je milicija rasterala ceo skup jer je bio na privatnom zemljištu bez znanja vlasnika, kako su oni sad bili i razočarali se. Jedan je Hrvat, čak je iz Splita došao na Rainbow, i sad je sav nesrećan što je zakasnio i što su se svi već razišli. Ostavljamo ih, pitamo prodavca kokica šta je to sa milicijom, kaže ništa, sitan neki problem, svi su još tamo. Staro putničko iskustvo kaže, ne veruj nikom, pitaj bar na tri mesta. Kasnije iste večeri pitasmo i jednu gospođu, a sutradan ujutru još par ljudi, i svi su nam potvrdili da okupljanje još traje. Nedokučivi su razlozi iz kojih neki ljudi lažu, tako, iz čista mira.
Kraj baštice jedne fine gospođe razapinjemo šator kraj rečice, a ona, iako je već bila legla da spava, izlazi iz kuće prekoputa, da nam poželi dobrodošlicu i kaže da možemo slobodno tu da spavamo i da ništa ne brinemo, ovde su ljudi dobri. Govori srpski dobro, s ponekom sitnom greškicom koja odaje da joj to nije maternji, kao kod mnogih Vlaha.  Pešačimo sat, dva, tri, nailazimo na nekoliko ljudi koji se vraćaju sa Rainbow-a, potvrđuju nam da smo na pravom putu. Put je kamenit, izlokan, mimoilazi nas par traktora, idu u suprotnom smeru, jer danas je u Zlotu seoski vašar, pa seljaci nose ovce, telad i prasiće da prodaju. Izlazimo na široke livade, prolazimo pored jednog katuna, zatim i drugog, u kojima čobani žive od proleća do jeseni, ovčarski psi laju na nas, idemo dalje, četvrti sat, nailazimo na običan papir nataknut na žbun - Rainbow. Welcome home. Tu je centar za dobrodošlicu, veliki šator pod kojim nema nikoga. Očigledno su već usvojili domaće radne navike. Lutamo oko tog "Welcome centra", po šumarcima, po livadama, u krug, po ugaženoj travi i, sem jednog velikog crnog gavrana, ne nalazimo nikoga. Kuda sad? Trebalo bi da smo stigli.
Vraćamo se na put i teramo dalje. Welcome centar ostaje iza nas, više nema znakova u vidu krpica vezanih za grančice žbunja pored puta, mislimo, ko zna gde je to, može biti iza onog brda, ili iza onog drugog, hodamo još, prolazi još pola sata, srećemo seljaka i seljanku na traktoru, pitamo gde su ti ljudi, oni kažu, samo terajte pravo, ima još pola kilometra. Na kraju ih nekako nalazimo, skrećemo s puta, uz jedno brdo, pa drugo, i stižemo u sam centar zbivanja. Alal im vera, mislimo, kako su se samo zavukli, u totalnoj divljini, 20ak kilometara od najbližeg sela, u totalnom bespuću.  Sem onog papira, niko nam nije rekao čuveno Welcome home, al nije ni bilo potrebno - sama činjenica da ne moramo više da hodamo bila je dovoljna da se osetimo sasvim dobro. |
Kuća joj je stara, pomalo ruševna, sa brojnim lukovima, lepa i neobična. Pitam i nju šta misli o tom okupljanju, kaže, drago mi je što mladi ljudi dolaze na našu planinu, tamo je tako pusto. U šatoru je svetlo jer je pored puta bandera. Dogovaramo se da krenemo u pet ujutru. Spavamo.
