Datum: Avgust 2010.
Ceo moj put kroz Kavkaz vodila me je jedna želja: da upoznam Nagorno-Karabah. Kada bi me neko pitao zašto, ne bih znao odgovor. Do pre par godina nisam znao ni gde se to mesto nalazi ni šta je to uopšte, a onda sam slučajno na nekom forumu naleteo na dečka (sećam mu se imena, Vahe se zvao) iz Nagorno Karabaha. Bio je izrazito ponosan na svoju zemlju, kao da je rekao "Velika Britanija". Od tada, u meni je počelo da se kuva i prošle godine, negde u avgustu, otišao sam u tu državu... ili šta je već.
Nagorno-Karabah je oblast u Azerbejdžanu, na južnom Kavkazu, 270 km zapadno od glavnog grada, Bakua. Oblast ima jermensku etničku većinu, i nalazi se pod jermenskom vojnom kontrolom. Lokalno jermensko stanovništvo je 10. decembra 1991. proglasilo nezavisnost od Azerbejdžana i osnivanje republike Nagorno-Karabah. Suverenost NKR nije priznala nijedna država ili međunarodna organizacija na svetu.
(Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije).
Posle umarajućeg puta od osam sati, koliko je maršrutka išla od Jerevana, stigosmo u Stepanakert, prestonicu Nagorno-Karabaha. Prvi utisak... teško mogu i da se setim šta mi je bio prvi utisak, da li "O, Bože, gde smo došli" ili "Wow, Telenor ima roaming ugovor sa telekomom Nagorno Karabaha." U svakom slučaju, od moja dva saputnika (Amerikanac i Finac) bio sam jedini koji je uopšte mogao da koristi svoj mobilni, a i koji je govorio ruski, tako da je sva komunikacija je nužno morala ići preko mene (a zbog čega sam ovo rekao, shvatićete kasnije).
Jermeni iz Karabaha bili su željni da nam pokažu Šuši (bitan grad iz NKR Rata) i manastir Gandzasar, ali dok smo sedeli u hostelu u Tbilisiju, neko nam je spomenuo Agdam. Otvorio sam svoju Bibliju (poznatiju kao LP vodič) i počeo da čitam. Grad od 100,000 stanovnika, mahom Azerbejdžanaca, koji su Jermeni u ratu sistematski uništili, tako da nije ostalo ništa sem ruševina i jedne džamije.
Naravno, odlazak u sam Agdam je zabranjen. U dozvoli koju vam izda Ministarstvo spoljnih poslova (koje mi je, uzgred, i vizu zalepilo u pasoš) piše koje gradove smete da obiđete, i to je to, dalje od toga ne sme. Smatra se nebezbednim. Kako otići?
Šetamo se Stepanakertom, idemo od taksiste do taksiste i zapitkujemo, hoćete da nas vozite u Agdam... Svi govore isto: "Piše vam na dozvoli da je zabranjeno, ne može, može u Askeran, ali u Agdam - ne" (Askeran su ruševine nekog starog grada na putu za Agdam). Međutim, nismo odustali. Pitali smo nekog čoveka, koji očito nije taksista ali se poprilično zanimao za to kuda idemo. Prišao nam je i rekao: "Agdam, možno", a na moje pitanje "Skoljko?" rekao je 5.000 drama, što i nije nešto puno kad se podeli, i krenuli smo.
Priznajem da nisam za takve vrste avantura. Kako smo odmicali iz Stepanakerta i približavali se Agdamu, meni su dolazile misli kao: "Sad ako nas uhapse, što je moguće, baš će ambasada u Moskvi reaguje..." Knedla mi je bila u grlu. Čovek je pitao gde u Agdamu hoćemo da nas ostavi i sačeka. Džamija, naravno.
Ulazimo u Agdam. Razrušeno muslimansko groblje na obodu grada, odakle počinju ruševine. Na putu do džamije prolazimo zgradu na kojoj je ostalo nešto malo mozaika iz sovjetskog perioda. To je jedina boja koju smo tamo i videli.
Nalazimo se ispred onoga što je nekada bila džamija, mesto gde su se ljudi molili, a gde danas puštaju domaće životinje. Vrata jednog minareta su otvorena. 
"Ajde da se popnemo", kaže Amerikanac Piter, mora da je mnogo dobar pogled. Ajde, ajde, kad smo već tu. I popeli smo se. Ovi su gledali, slikali, a ja samo bacio pogled i već želeo da se vratim. Video sam vojsku koja je tu stacionirana (a i ona je, fala Bogu, nas videla) te sam počeo da se spuštam niz minaret. Kada sam sišao, video sam senku. Oduzeo sam se, mada to nisam hteo da pokažem.
"Dobar dan, momci, šta ćete vi ovde, je l' znate da je ovo zabranjeno?" Tu ja krećem (kao što sam na početku rekao, zbog ruskog je sve preko mene moralo da ide): "Pa znate, nama su rekli da je ovo mnogo lep primer arhitekture, izrazito lepa džamija..."
"Aha, a odakle ste vi? Koje ste vere?"
"Iz Srbije, pravoslavac (vajni, doduše), a ova dvojica iz SAD i Finske. "
"Aaa, pa vi ste bliski Rusima. "
"Da, da naravno. Ma ja sam hteo ovo da vidim pošto smo i mi imali problema sa muslimanima, hteli su da uzmu deo naše zemlje" (uvek moraš da udaraš na najniže ljudske porive...)
Dečko se još sažali na mene, kaže: "Amerikanci, ma oni su loši ljudi, svuda prste mešaju". Naravno da sam se složio, pritom se smeškajući Piteru, koji je i sam shvatio da ih pljujem.
"Je l' vam treba još nešto od nas?"
"Ne, ne treba, možete malo da prošetate sa nama. A jel treba vama nešto od nas"?
"Pa....."
Kako kaže stara narodna, para vrti gde burgija neće. Izvadih ja pet američkih dolara (taman sam imao sitno) i sve se lepo završilo. Otprati nas vojnik do kola (u momentu kada ga je vozač video, cigara mu je ispala iz ruku, prosto mu se u očima videlo "idem ja u zatvor"). Uđosmo u kola i krenusmo ka Stepanakertu. "Zašto ste poveli vojnika?" -"Ma on je cool, dali smo mu đengi, bez brige".
Sutradan ujutru pričamo sa vlasnikom hostela, i sledi pitanje "Pa gde ste bili?". Mi krenuli da nabrajamo, tu, tu i tamo. I samo čovek reče: "I Agdam". Da, i Agdam.
