Put je vijugao među šumovitim brdima istočne Srbije. Zapravo, možda nije bila toliko šumovita koliko brdovita, niti brdovita koliko nedostupna i tajanstvena. Nisam siguran, nisam bio prisutan. Ustvari jesam, u zadnjem delu prastarog, belog kombija, bez sedišta, bez vazduha, bez pogleda.
Šuplji zvuk motora je gromoglasno odzvanjao putem Zaječara. Misli mi se razbistruju samo kada Radovan, naš vozač, sedi čiča, divljački promeni brzinu. Ne znam da li to radi zato što voli ili zato što mora, ali je svakako neprijatno. Pored našeg spasioca sedi Marko, ko me je za promenu gurnuo u gepek da se malo odmorim. Tek tu i tamo izgovori poneku reč: „Da. Mhm. Jeste. Vidim...“ Ali njih nema. Samo glasovi.
Radovan je bio i više nego raspoložen za priču, štaviše bio je srećan što nas je našao, tj. što smo se našli. Otkud nas u ovom kraju uopšte, sa tolikim rančevima, iscrpljeni i prljavi? Možda smo se izgubili? Verovatno jesmo. Kada sediš na ivici užeglog asfalta, u sred ničega, kada oblaci uspešno beže od sunca, svaki kamenčić postaje igračka, svaki huk vetra ti deluje kao automobil koji se približava. Tada razmatraš, kako si uopšte dospeo tu, kako si se tako olako izgubio. Nema veće radosti kada zaista neko prođe, osim, naravno, kada ti neko stane.
Iako smo dobili poziv za noćenje od jedne fine, zabrinute ženice, majke aktivnog “kauč surfera”, nastavili smo našim putem, zahvalni. Krenuli smo ka Boru i Zlotu, ali planovi se menjaju. Radovan nas vozi kod naših prijatelja, u Metriš, malecno selo sa velikim gostoprimstvom, kroz koje inače, jedva prođe nekoliko automobila dnevno. To je neko univerzalno pravilo - što je manje selo, toliko se bolje jede, toliko su ljudi i vino bolji. Njegova ljuta mašina je najbolja u kraju, i kao da samo ona može da tera na lož ulje, uveravao je suvozača, a dobio zauzvrat nekoliko „Mhm“.
„Pogledaj ovo, a oseti ono...“
„Mhm... Da...“
Sedim... Ili ležim? Sedim. Prazan, prljav kombi, u kom se inače prevoze lubenice, krenuo je po novu turu. Samo dva glasa u vazduhu, zvuk motora i truckanje. Ispred mene su dva prozorčeta, ali su previsoko.
Ničega nema, samo neba koliko želiš. Konačno sam ja oslobođen vožnje napred i zamajavanja vozača, međutim, previše se opuštam. Gubim bitku protiv umora. Odjednom, tišina, mrak. Neke mutne slike se smenjuju pred mojim očima, ali nisam siguran šta se dešava. Ni ne pokušavam da saznam. Vidim paraćinsku česmu, zatim kamione kako odlaze, policajca koji piše kaznu, Životu – astrologa koji nas je ostavio u zabiti... A onda, blaga uzbrdica, prva brzina, i ja se budim.
Dva prljava prozora su i dalje tu, neki seljak prolazi, a onda opet nebo. Proleću krošnje, krovovi, bandere... Jedan dan, izuzetno bogat zabavom i avanturom, deluje kao sedam. Opet me spopada neka magla, teram je kao dosadnu muvu, ustajem na kolena i razgledam. Po talasastom predelu su se smenjivale njive i voćnjaci, zlatno-žuta, potom zelena sa beskrajnim plavim nebom i tako u krug. Jedna veća od druge, završavaju se u nedogledu. Vozač mahnito mlatara rukama objašnjavajući nešto, dok suvozač jednim okom spava, a drugim se čuva povreda. Mene ni ne primećuju, tako da zbog bolova u nogama, sedam na zadnjicu, i gledam kroz 2 prozorčeta. Tu i tamo neka lasta proleti, a neke druge se na žici teturaju nervozno.
Setih se Paraćina. Podnevna vrućina, osvežavamo se na gradskoj česmi, pijemo, peremo noge, i nastavljamo dalje. Kako su nam svi rekli, odavde počinje pakao. Tako i bi. Na izlasku iz grada srećemo momka u mornarskoj majici koji odustaje od stopiranja i vraća se nazad.. Kaže, ne može više, on će na bus. Mi hoćemo. Ubrzo nas kupi ekscentrični Života, sa velikom rupom u kolima iznad glave. Nemam pojma kako je ona dospela tu, mislim, nije on toliko visok. Za 15ak minuta koliko nas je provozao do manastira u mestu Izvor, uspeo je da ispriča sa neverovatnim uživanjem na šta se lože lavice, koja poza najviše odgovara škorpiji, i šta raka čini najsrećnijim. I potom nas ostavio, tamo negde, u tišini. Sunce se satima sadistički iživljavalo nad nama, kada smo već iz očaja krenuli peške. Gastarbajteri iz manastira nisu raspoloženi da nam pomognu, a čak ni oni ne prolaze često. Korak po korak i za nekoliko sati, eto nas u beloj streli, jurcamo srećni.
Silazimo u Metrišu, prvo ranac pa ja. Ne želim da mi se ponovi iskustvo kada je jedan sličan, senilni dedica dao gas pre nego što sam stvari izvadio, pa sam ga trčeći zaustavljao. Ispred nas je seoska kafana. Stigli smo.
