Išli: Marko Bubnjević, Dejan Milinski, Vladimir Paprić, Tibor Miglinci
Datum: 16. novembar 2010.
"Opet ova prokleta svinja!"
U tom trenutku, kad sam čuo te reči, sve je stalo. Jedan momenat, u isto vreme kratak i neverovatno dug. Pogledao sam dole i tu je bila ta glava, gledala je ka tami. Odjednom sam osetio kako mi srce lupa, a u glavi su mi odzvanjale Markove reči koje je on čuo od Veljka Milkovića: "Ranih 70-ih godina, grupa tinejdžera, tri dana je lutala ovim hodnicima..."
Prošla me je jeza niz kičmu. Uperio sam lampu ka ostalima, čisto da vidim izraz na njihovim licima. Svi smo pokušali da se pravimo da je sve u redu...
Danima smo se dogovarali kad idemo, šta treba poneti i naravno da li da se uopšte upuštamo u ovu malu avanturu. Naša radoznalost nam, naravno, nije dozvolila da ostanemo kod kuće. Nalazi nam se u komšiluku, prođemo tuda bezbroj puta, a nikako da se zavučemo malo dublje, otkrijemo nešto novo ili bar samo napravimo par fotografija... Petrovaradinska tvrđava... Tako moćna i tajnovita. Koliko samo istorije čuva u svojim zidinama, koliko leševa - što od ratova, što od poginulih za vreme izgradnje - niko ne zna.
Uputili smo se gore, ka katakombama, naoružani samo baterijskim lampama, listom papira i olovkom. Šta će nam više. Ne može tamo biti previše tunela. Nisam verovao da ćemo daleko stići. Mislio sam da je većina zatrpana, iliti pak pod katancem, čisto radi sigurnosti ovakvih kao što smo mi sami. E pa, prevario sam se.
Usput smo navratili do akademije umetnosti, možda imaju koju kredu za baciti, čisto da obeležavamo put, za svaki slučaj. Poslali su nas do stare barutane. Nailazimo na studenkinje na pauzi. Pitamo za kredu, a one će: "Šta će vam?" Objasnimo kuda smo krenuli, ali to im se ne sviđa. "Moj brat se jednom izgubio, satima nije mogao da izađe. Nemojte ići. Gde vam je vodič?" Rekli smo im da smo "profesionalci" i da ništa ne brinu. Da mi izlazimo očas posla. Šalju nas unutra, u neku sablasnu prostoriju, punu tek izvajanih skulptura koje se valjda suše ili su jednostavno tu da izgledaju jezivo. Neke od njih prekrivene najlonom, čisto da malo više dočaraju scenu iz horor filma. Na stolu, blizu vrata, našli smo neke odlomljene parčiće gipsa. Zgrabimo šaku i odlazimo ka jugu tvrđave, do jednog od ulaza koji smo spazili pre nekoliko dana.
Spremamo lampe, Marko vadi papir i olovku, on će da crta mapu. Ulazimo kroz rupu u zidu, treba nam nekoliko trenutaka da se naviknemo na mrkli mrak. Idemo hodnikom pravo, nailazimo na prvu "prepreku". Mi smo to nazvali bunarom, ali u suštini, to je ventilacioni sistem, cev kružnog oblika, koji se spušta sprat, ili više spratova niže, možda skroz do Dunava, pa i još niže. Inače, gips nam ništa nije pomogao. Beli gips, na svetlo sivom zidu, ne ide. Bar crtamo mapu. Nastavljamo dalje gde nailazimo na prvu raskrsnicu. Levo i desno se vidi svetlost koja se probija kroz puškarnice, a napred samo tama. Odosmo prvo levo, posle 40ak metara nailazimo na zid. Odemo desno, i posle nekih 100 metara opet kraj puta, ali smo zato našli jedan od potencijalnih izlaza. Vraćamo se do raskrsnice, konačno odlazimo u dubinu tvrđave.
Obično sam prvo išao ja, zatim naš pisar da zabeleži raskrsnice i put kojim smo mi pošli, a zatim Vlada i Deja. Možda je Deji bilo najgore, ili bar on tako tvrdi, jer se svaki čas morao okretati da vidi da li nas neko prati. Smislili smo celu priču, kako tu živi staro čudovište, koje sve vidi u mraku i kreće se neverovatno tiho. Prosto klizi kao zmija, a umesto nosa ima pipke. Verovali ili ne... Pipke. A da ne spominjem kako poznaje te hodnike bolje od svog džepa. Ako uopšte ima džep. Unutra nije bilo nikog, osim par usamljenih slepih miševa koji su spokojno spavali... naglavačke.
Ima mnogo tunela koji su samo prokopani, bez cigle, često mnogo uži od ostalih, i izgledaju kao da če se svakog časa urušiti. Takve puteve smo iz tog razloga izbegavali, međutim, posle mnogo skretanja levo, desno, T i Y raskrsnica, naišli smo na jedan koji smo morali da pređemo. Nismo ni diskutovali o tome hoćemo ili ne, samo smo se tad utišali i hodali na vrhovima prstiju, da ne probudimo čudovište. Nije dug taj deo, svega 25 metara otprilike. U daljini ugledasmo svetlost. Prilazimo da proučimo. Na nekih četiri-pet metara iznad nas je kružni otvor, poput kanalizacionog. Izlaz nije moguć.
Nastavili smo dalje, pošto nismo znali kuda idemo, uglavnom je Marko odlučivao, po tome, na kojoj strani papira mu je ostalo više beline. Zidovi su potpuno išarani grafitima, ima mnogo potpisa, pentagrama, raznih sličica, iscrtanih očiju. Tek tad su se setili Deja i Vlada da spomenu satanističke obrede koji su se navodno tu odvijali. Našli smo i ostatke sveća koji su ukazivali da je ta priča možda istinita. Ali ništa više od toga.
Shvatili smo da je več prošlo dva sata otkad smo ušli, da već dugo dezorijentisano hodamo, a da mogući izlaz odavno nismo videli. Poslednji pre nekih pola sata, i to malo prozorče kroz koje taman možemo da ispuzimo. Markova hartija je već skroz išarana, neke skice se maltene preklapaju, dok staze u stvarnosti ne. Izuzetno je teško išta upamtiti kada je sve oko tebe isto. Pogled ne doseže daleko, tik koliko i svetlost slabe baterijske lampe skinute sa bicikla. Svuda samo cigle, tuneli, mrak i nešto paučine. 
Na jednoj od raskrsnica, odlučujemo da stanemo, nastavićemo neki drugi dan, bar da nađemo izlaz pre mraka, jer kasnije možda ni nećemo. Tu je ležao jedan veliki panj, i začudili smo se ko je bio toliko lud da ga dovlači dotle.
Krenuli smo nazad i pratili put na mapi. Nagađali smo, onako kroz maglu šta sledi."Sad idemo levo, sad oštro desno, pa pratimo put, a sad..." Obično smo grešili. Ne zove se to džabe lavirint. Spuštamo se polako naniže i izlazimo na još jednu raskrsnicu. "Kuda sad, Marko?" On ćuti. "Bubnjeviću?" A Deja će: "Šta? Prokleta svinja?!"
Na zemlji je ležao panj, bez sumnje, isti onaj. Izuzetno je podsećao na svinjsku glavu... Prokletu...
Na momenat skamenjeni, ne znamo šta ćemo. Ako nas uhvati panika, ništa nećemo postići. Inače, procenjuje se da su hodinici dugi oko 20 kilometara, tako da nije šala. Svi se okupljamo oko mape, gledamo šta nije u redu... Samo jedna greška i na papir možemo da zaboravimo. Slike u glavi mi se hitro smenjuju, ali uglavnom su sve one iste. Samo cigle, tama i prašina. Istim putem nema šanse da se vratimo napamet. Niko još ništa ne govori. Pretpostavljam da svi razmišljamo o istom: ako padne mrak, nećemo videti nikakvu svetlost, logično. Možda onaj kanalizacioni otvor? Ne, nema šanse, previsoko je. Kako smo uspeli da, posle 15 minuta hoda, ponovo izbijemo na istom mestu?
Idemo ponovo, shvatili smo u čemu je problem. Sve je u najboljem redu. Krećemo se polako, možda usput razaznamo nešto poznato. Grafit, ili neko smeće. Deja se igra svojom lampom, ali Vladi očito nije svejedno pa mu je i uzima. "Čuvaj baterije, možda će nam još trebati!" A Deja se još više pribija uz njega da i on vidi kuda gazi. Ubeđen da ovog puta stižemo kuda i želimo, malo se opuštam, i neiskreno nasmejem svojoj muci. Ali, posle desetak minuta, ponovo izbijamo na istu raskrsnicu. Sledio sam se u mestu. Razmišljam kome sam javio gde ću biti. Devojkama sa akademije? Nema vajde od njih. I onda shvatam da su bile u pravu. Čovek se stvarno lako izgubi tu...
Zašto uvek imam ovako glupe ideje? Zašto sam ja taj koji je stalno govorio: Hajdemo još dalje, još dublje...? Ništa sad, usredsredimo se na mapu, da vidimo šta ne valja? Prokleta svinja!
Marko se oglasi: "Pratite me." Sad on ide prvi, užurbano, skoro pa ne možemo da ga stignemo. Pomislio sam na ono čudovište, da ne bežimo od njega možda? Hvala bogu da nisam poslednji. Bubnjević ne staje, samo javlja nama iza: "Sad ćemo levo, sad treba desno." Vlada se oglašava: "Prošli smo ovuda! Video sam ovu flašu!" Nailazimo na onaj neizidan tunel. Ovog puta ne usporavamo, ne utišavamo se, ne hodamo na prstima. Samo smo protutnjali za Markom. Na pravom smo putu. Gde li smo malopre grešili? Zar smo tumačili pogrešnu mapu? Linije su se ispreplitale u toj gužvi. I već posle 50 metara ugledali smo svetlost, onu slabu koja ide uz sumrak. To je bilo to. Sad već nema sumnje, uspeli smo! Živeo pisar!
