Intarzijski rad "Letnja tema - lepota mladosti", Dušan Rakić
Agios Nikolaos, septembar.
Iz smolastog mirisa smreka, i borova jara je cedila tromost podneva.
I zvuk trenja krila cvrčaka bio je otegnut i spor.
Čudno je, na tom ostrvu gde je Zeus obesna bića raspolutio i razbacao, da bolom čežnje tragaju za svojom polovicom, sve je opijalo tom čežnjom, i tog dana, i tog podneva ispod pospanih podrhtavajućih kapaka očiju u kojima su bleskale slike na granicama sna i jave.
Drvenast zvuk grana borova šumeo je u vetru, ni slabom ni jakom, vetru koji je odnekud donosio opor miris čempresa. Razvejavao usnama, i nozdrvama, miris vina. Mamio da u snenom naporu tek pruži ruku, i pod prstima oseti glatku nožicu čaše. Ta žeđ za omamom, slatkom i tihom predajom, strujala je i kao taj vetar šumila krvlju, i bojila san.
Svetlosti i senke se prožimaju, trepere.
Znao je da sanja jučerašnji dan, nekako je znao, osećajući kako kap znoja polako i uporno krivudavo klizi kroz sitne malje grudi, kroz jednolične udisaje vreline, i olakšanja izdisaja.
Znao je da to svakako nije bila Ava juče, rivom, u koracima srne, a željom je načinio da jeste. U rubin-crvenoj laganoj haljini, kao to vino koje je ispijao, a koje se zavodeći njihalo crvenilom bokovima krhke tanane čaše, baš kao ona, dok joj vetar, ili sami Zeus, možda Posejdon, bludeći lagano pomera haljinu i miluje butine, i kroz riđe blage lokne kraj uha nešto šapuće.
U tom gradiću bilo je nečeg zaista nestvarnog, u beskraju kao biserje razasute raskoši otočja Mediterana, u gradiću koji se kao prepun grozd kamenim kućama nanizao brazdama svetlosivih litica u krugu grotla davno ugašenog vulkana. U krug oko njega, kog je sad ispunjavalo pod vetrom naježeno, a mirno plavičasto-zeleno slatkovodno jezero, gotovo dečije izazivački jedrio je život svakidašnjice domova, a iz samih litica sasvim prkosno, u naporu grčeći se i visinama neba stremeći, izrastali su borovi.
Uvek to neprimetno ushićenje u stomaku, ta očaranost pogledom iz kafea koji je visio naslonjen na liticu nad jezerom, baš opojem je iznova uvek začinjala žeđ.
I utaživao je odmereno vinom, ispunjen životom koji ga je tako zanosno okruživao. Nad nekadašnjim vulkanskim užarenim paklom.
Pogledao je blagi krug rive, u luku ka omalenom kanalu koji s desna jezero sa morem spaja, i okružuje tek polovinu jezera, a kojom su se jedna za drugom nizale taverne. I kao sa pijedestala nekog od mitskih bogova Helena pogledao bi sa tih visina ka pučini, i morem, u daljine sa varljivim senkama maloazijske obale, vraćao se u trenu treptaja natrag, u pokrete preplanulih i do raskoši užitka letnjim popodnevom opuštenih šetača, pod njim.
Ava, najednom, među njima, kao tiha erupcija vina u obrazima, satkana je bila željom te igre života u svemu oko njega. U vazduhu, sa lahorima njenog mirisa, u pogledu, u tihom bilu gradića negde u bespuću Mediterana.
U osmehu.
Kao ona bila je glatka u oblinama čaša pod prstima, ukus vina zavodljivog i oporog sa njenim usnama ga je stapao, slamao u njemu sve odbrane.
I dok u zamišljaju blede koraci Ave kamenim uglačanim pločnikom, grozda grada Agios Nikolaosa oko vulkana nanizanog, negde sa pučine do njega dopire mutan i prigušeni bas - duboki razvučeni zvuk sa nekog, biće, velikog, trgovačkog broda. Baš, kao iz utrobe kita.
Ukrcavši se na nekakav takav brod, Ava mu je nestala. Zato mu, zasigurno, tako beznadežno tugaljivo zvuči njegova sirena.
Ava.
Zvala se, činilo mu se, u stvari, Marija. Ali, svejedno, on ju je zvao – Ava. Od onog trena kada je prvi put ugledao u beogradskom trolejbusu br. 41, negde kod Etnografskog muzeja. A njoj nije smetalo. Njoj uistinu ništa nije smetalo.
Sem njega.
Potražiće je, pomislio je, u Amsterdamu, kom je tako usijano i ko to zna zašto stremila. I kupiće je. Kupiće je smehom. Jer, neverovatno lepo je umela da se smeje Ava. Voleo je beskrajno, kako samo mladost ume beskrajem da ispuni, da mu kao školjka biser daje i otvara taj raskošan, iskren osmeh. Voleo je njene krupne oči dok se iščekujući sulude tokove njegove priče detinje pažljivo šire, a usne kao magija lepe spremaju na smeh.
Mislila je da je duhovit, da mu je čitavi svet mizanscen za nju, da nju uveseli i nasmeje neprekidnom pričom. Zbog tog zaraznog smeha od kog je žudeo da boluje, umalo nije skončao uhapšen, na policijskim kolima sprejem ispisujući „zulu warriors“.
Zbog tog smeha...
A da je samo znala koliko se sam sebe gadio, koliko dana nizao strahujući, u grču uspinjući da ne izgubi nju, njen smeh. Da je znala koliko je tužno biti smešan.
Jer ona to hoće. Jer njoj jedino takav treba.
Miris čempresa, onaj opori u vetru, vraćao ga je miru a još u bledilu snoviđenja pred sobom, na kamenuo obale opruženu, gledao je Avu, nagu, vitkonogu i nasmejanu.
Onaj kit još je, u daljini, gvozdeno brujao.
Kroz osmeh, znao je, da se to Zeus čežnjom, poigrava sa njim, raspolućenim.
