fotografija: Jefimija Medić
Pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2021.
—
Prolazim pored izloga Quick Silver–a i Billabong–a, blenem u njihove slogane koji se ponavljaju u nedogled: „Beach culture“. Beach culture my ass, ovo je, bre, ledara! Kakve japanke, kakve mini suknje?! Počela sam da puštam dlake na nogama da bih se zagrejala! Za mnom se vuče Mig i viče: „Zoriiiiika!“. Nit’ sam ja Zorika, nit’ je ona Mig, ali svejedno, okrećem se da vidim šta hoće. Marki je čupa. Marki je divljak, njen stariji brat. Mrzim samu sebe što sam opet pristala da vucaram derišta po gradu. Svaki put izlazim iz kuće sa mišlju: „Samo da mi ih ne uvale!“ Ponekad bukvalno bežim dok gledaju crtane filmove. Jednom sam se iskrala u prokletim japankama – dobro se nisam vratila kući sa upalom jajnika! I to zbog čega? Zato što me je sramota da izgovorim: „Želela bih da idem napolje sama.“. Pre neki dan Marki mi je pobegao u radnji, uleteo u izlog, a njegova majka tvrdi da je to zato što sam mu kupila čokoladicu, pa je poludeo. Mislim ja, lud je i bez nje. Ne mrzim ga, naravno, sladak je dok spava, ali nije moje da ga vaspitavam. Ne znam kako to nikome nije jasno?!
Vetar će me produvati! Predlažem im da odemo na milk šejk. Kakvo oduševljenje! Kalorija zilion, baš me briga, ne pada mi na pamet da idem na igralište po ovoj vetrini i još da zaradim čir na dvanaestopalačnom crevu od Markijevih vratolomija. Donaldova sestra mi šalje poruku: neko slatkorečivo sranje o tome kako sam je oslobodila dece dok je sa bebom. Naravno, to sve jako lepo zvuči, evo sada može da provede quality time sa njom. I šta da odgovorim: „What the fuck is quality time with a baby?“ Da znam i ja, da ne živim u neznanju.
Mig plače, htela je jagodu, a dobila čokoladu. Ovo prepodne sam rešila da provedem u miru, pa naručujem još jedan šejk. Presrećni su. Zorika je „die beste“, znam. Mig je u stvari Megan. To sam shvatila kada sam videla njen pasoš. Do tada mi je bilo malo čudno što je zovu Mig, nisam razumela od čega je to nadimak, mada nisam previše ni razmišljala o tome. Novozelanđani izgovaraju Mig i Zorika i to je to. Kao „Zoricu“ me oslovljava samo par prijatelja sa prostora Ex Yu, koje sam ovde uspela da napabirčim.
Svuda oko nas su “stay at home mums” sa potomcima. Muževi im najverovatnije rade po ceo dan, dok one po stoti put ponavljaju mališanima do’s & don’ts, da su već i same sebi postale dosadne. Ja ovo dvoje ignorišem, krijem se iza časopisa, dok polako srču drugi šejk. Hvatam saučesničke osmehe žena oko sebe. Deluju mi umorno i usamljeno. Ne znam, možda i grešim, možda je ta slika rezultat moje sinoćne nesanice.
U kući žive Donald, sestra, zet i njihovo troje dece. I ja. Znam, scenario je za poželeti, posebno kad im se beba budi dvesta puta tokom noći. Morala sam da kupim čepove za uši. Donaldova sestra je bila strastvena zastupnica dojenja sve dok nije primetila da sam besposlena i da moja ruka može da posluži kao točilica za adaptirano mleko. Da se razumemo, bilo mi je teško i pre nego što su došli, ali sada sam potpuno flipnula! U našoj prostranoj ledari bez centralnog grejanja (izgleda da je jedino meni hladno na +10 stepeni), saterani smo u spavaću sobu. Ako ništa, ranije sam mogla da se baškarim u samoći i vežbam Moon walk po celoj kući, da Džeksona stalno stavljam na pause i proveravam u ogledalu da li sam dobro izvela koreografiju. Inače, postala sam prilično dobra u Moon walk–u, mada već dugo nisam vežbala... Moraću to da dodam u CV, odeljak: poslovne veštine.
Ne mogu da nađem posao. Bila sam izbirljiva u početku, dok sam još pomišljala da mogu ovde da gradim karijeru, ali više ne. Nedavno sam statirala u nekom filmu. Ne, nije Gospodar prstenova. Zadatak je bio da se cerekam sa grupom ljudi na svadbi. Nismo bili kostimirani u Hobite. Uživajući u kratkoročnom begu iz svakodnevnice, zamolila sam ih da mi jave ako budu imali još uloga za mene. Ja sam magistrirala na orijentalistici – zanimanje savršeno nepotrebno ovde. Ranije sam radila kao PR prilično velike firme u Kataru. Tamo sam i upoznala Donalda. On je dobio premeštaj na Novi Zeland, pa je bilo logično da ga sledim. Prvo sam se opirala, dolazila u posetu tokom godišnjih odmora, a onda sam konačno dala otkaz. Prijatelji su mislili da sam luda, ali, ko još sluša prijatelje kada je zaljubljen?!
Samo kada se setim: let helikopterom do vidikovca gde nas čeka doručak, vožnja limuzinom do pozorišta... Znam, znam – romantično da se ispovraćaš, ali tada sam bila luda od ljubavi! A i on! Tvrdio je da smo u njegovoj domovini samo privremeno, da ćemo ići negde drugde, ali evo me ovde već tri godine i počinjem da se bojim da ćemo na Novom Zelandu ostaviti kosti. Ili, možda će njega da kremiraju, a od mene će ostati samo kosti. Nekada sam govorila da slobodno može da bude i u ćupu, dok prekrštenih ruku ležim pokraj njega zauvek.
Stvaran život je nešto drugo. Na ovom sumornom mestu, bez posla i prijatelja, lagano sam počela da padam u letargiju. I on to oseća, pa neprestano pokušava da me oraspoloži. Ponekad imam utisak da me nosi kao veliko breme, ali ništa ne mogu da učinim da to promenim. Znam da bi mnoge druge bile srećne na mom mestu, ili bar, ako ništa drugo, srećnije nego što sam ja. Prvi put u životu sam dala sve od sebe, a socijalna sigurnost i status su patetična zamena za to.
Listam i dalje novine, suze mi naviru na oči, dok gledam žene oko sebe. Sve su one ja, kroz dve, tri, deset godina! Bez posla, ceo dan sa decom. Vodiću ih u vrtić, u školu, na million sportova, dok Donald ne dođe uveče mrtav umoran. Taj prizor mi je toliko jeziv da se jedva uzdržavam da ne istrčim na ulicu i bacim se u okean. Ne mogu da smirim dah! Možda da tražim od konobarice papirnu kesu? Možda mi ovaj grad ne bi toliko smetao, da je naša veza dovoljno jaka? Da sam zaista savršeno srećna sa njim, valjda ne bih padala u agoniju? Pre neki dan sam u trenutku besa potpuno novu zavesu iseckala na froncle! Više ne mogu ni da se setim zašto. Ali, pamtim njegov osmeh, kojim me je pratio dok sam čerečila zavesu. Čekao je da ludilo prođe. Uvek misli: “Proći će je.” Ali, nikada nije! Uporno maštam da bismo bili srećniji negde drugde… Možda ja bih, a on ne bi? Kako to do sada nisam shvatila?
Srčem poslednji gutljaj kafe, deca su već šejkovima iscedila dušu. Ostavljam veliki bakšiš, jer sam upravo tom kafom kupila svoju one way ticket. Odjednom me obuzima ogromna sreća, dođe mi da trčim u kupaćem kostimu na deset stepeni, skandirajući iz sveg glasa popularne autralijske slogane! Dugo mi je trebalo, ali napokom sam tu.
*
Donald i ja se poslednjih dana raspadamo. Mislio je da ću se pripitomiti, da ću zavoleti sve što u ovoj zemlji njega čini srećnim. Govorim sebi da nije zauvek, ali znam da jeste.
Svetlana nije mogla da dođe da se pozdravimo. Jako joj je teško što odlazim. Tvrdi da se napokon prilagodila, posle deset godina, i da je srećna. Do juče smo ogovarale hladne Kivijance, ismevale njihov „Haka“ ratnički ples koji je prethodio svim utakmicama, kukale zbog kiše, kostobolje, prezirale lučki grad... Lista je podugačka. Verujem joj, i ne verujem. Obećale smo da ćemo ostati u kontaktu.
Donaldova sestra i muž su rešili da se vrate u Dohu. On je već otišao, a sada je trebalo da otputuje i ona, sa troje dece. Ironije li, moj i njen odlazak sa ostrva se poklopio. Shvativši da se donekle krećemo istim putanjama, odjurila je do poslovnice avio–kompanije i pomerila svoj datum polaska, kako bismo putovali zajedno: ona, troje dece i ja kao fucking nanny! Kada mi je Donald saopštio šta je uradila, počela sam da vrištim i plačem u restoranu. Toliko sam urlikala da se konobar bojao da nam priđe, u strahu da ga slučajno ne izbodem nožem kojim sam nesvesno lupala po stolu. „Kako je moguće da je neko toliko sebičan?!“, ponavljala sam kroz suze. On me je umirivao i govorio da ništa ne moram, da nisam dužna, da ona jeste luda, ali da ne može da joj zabrani da putuje. Srećom, vraćali smo se kući pešice pa sam uspela da se koliko–toliko smirim, inače bih je zadavila, sa Haka pokličem.
Negde sam pročitala, verovatno u knjizi o samopomoći, da se ljudi odriču sopstvene moći, jer nalaze milion razloga zašto nešto ne mogu. Ali sada, ako zaista napuštam ceo svoj život, onda je Donaldova beskrupulozna sestra najmanji problem.
Vozimo se do aerodroma, tiho plačemo oboje. Približavamo se bilbordima koji uzvikuju Kia Ora! Knedla mi raste u grlu, zauvek okrećem leđa maorskom pozdravu dobrodošlice, grlim Donalda zadnji put i ulazim u avion. Odlepljujemo se od zemlje, ronimo kroz oblake. Rolerkoster naglo kreće u visinu, pa se ruši strelovito. Želudac mi se zakucava u grkljan i tone ka pupku. Kako se to kaže na srpskom? Odjednom mi sine: Voz smrti! Uzbuđena sam, uplaćujem još jednu vožnju.
- Attention, crew at stations! Attention, crew at stations! – urla pilot. Stvari nam padaju na glave, ljudi iskrivljenih lica vrište, neko dlanom ispisuje krst na telu. Stjuardesa sa srebrnom tacnom i zaleđenim osmehom lepi se za plafon aviona, pa propadne između sedišta. Čovek pored mene je neprirodno miran. Pitam ga da li zna šta ta komanda znači. Potvrdno klima glavom. Znači da možda nikada više nećemo okusiti čaj i kafu, a sasvim je izvesno da ih nećemo dobiti do kraja ovog leta. Proveravam ekran na sedištu ispred sebe. Tačkasta putanja pokazuje kako se udaljavamo. Spokojno zatvaram oči i nastavljam vožnju.
—
Priča Kia ora ušla je u zbirku Pričkice u izdanju Fabrike knjiga. Knjigu, čije su autorke Jovana Reba i Jefimija Medić, možete poručiti ovde: Pričkice.
