Cottage Igloo 334. Fotografija: Frank Hayes
Ti, stranče, ti koji nas vidiš samo srećne i bezbrižne
Da si samo znao strahote koje smo često morali da preživljavamo
razumeo bi našu ljubav prema jelu, prevanju i igranju.
Nema nijednog među nama
koji nije doživeo zimu lošeg lova
kada su mnogi umirali od gladi.
Nikada nismo iznenađeni kada čujemo
da je neko umro od gladi - navikli smo na to.
Njih ne treba kriviti: Bolest dođe,
ili loše vreme lov uništi,
Kao kad snežna mećava zatrpa rupe za vazduh.
Jednom sam video jednog mudrog starca kako se obesio
jer je gladovao
i više je voleo da sam izabere sopstveni način umiranja.
Ali pre nego što je umro napunio je usta kostima foke
da bi na taj način pouzdano znao da će imati puno mesa
u zemlji mrtvih.
Jednom za vreme zimske gladi
jedna je žena rodila dete
dok su ljudi ležali oko nje umirući od gladi.
Šta bi ta beba mogla da poželi od života ovde na zemlji?
I kako bi uopšte mogla da živi kada je njena majka
osušena od gladi?
Zbog toga je rođeno dete majka zadavila i mrazu ga predala.
A kasnije ga pojela, što je u životu održa -
Onda je ulovljena i jedna foka i gladi dođe kraj,
tako je majka preživela.
Ali zadesila je paraliza
zato što je pojela svoju krv i svoje meso.
Eto šta se može desiti ljudima.
Mi smo sami prošli kroz sve to
i znamo šta sve ljude može zadesiti i zato ih ne optužujemo
I kako uopšte neko ko je sit i zdrav
može da razume mahnitost gladi?
Mi samo znamo da svi mnogo volimo život! [1]
—
Prevod: Ivana Milankova.
Za Klub putnika priredila Marija Bralović.
[1] Antologija prvobitne poezije, Prosveta, 1988. str. 108, 109.
