“Neću više da budem Borhes”
- Borhes
Putovanje – srećom, ne moje – počinje u centralnom Iraku. Protagonista puni dvanaest godina kada mu u san dolazi njegov duhovni blizanac, i naređuje mu da usavrši učenje jednog neobičnog čoveka ubijenog dva veka ranije zbog religije koju nije ni planirao da osnuje. Tačno dvanaest godina kasnije, ponovo u snu, duhovni blizanac se vraća da ponovi svoj zahtev, a mladić se budi, proglašava sebe apostolom Isusa Hrista i odlazi u Indiju sa jasnom namerom: da osnuje religiju.
Na obali muljevite reke Jin pokušavam da shvatim šta je to duhovni blizanac. Oku naviklom na evropske razmere u Aziji sve izgleda pomalo strašno: preteći planinski masivi koji strše daleko iznad oblaka, žuta praznina pustinja, reke čija se druga obala tek nazire u izmaglici, nezamislive mase ljudi u večitom kretanju. U nekim prevodima, setim se, piše i nebeski ili božanski blizanac. Imam li i ja jednog? Filozofi modalnog realizma tvrde da je svaki moguć svet jednako stvaran kao ovaj naš, a neki od njih veruju (ili se bar prave da veruju) kako u svakom od tih svetova postoji po jedan ja, samo malo drugačiji. Prisećam se i da sam u Jungovim Sećanjima čitao da je još u detinjstvu u sebi otkrio zasebnu ličnost – starca koji nosi belu periku i cipele sa metalnim kopčama – sa kojom je ponekad razgovarao. Ako je Buda bio u pravu i ja je zaista iluzija, ili krovni proces u kori velikog mozga razvijen tako da nadgleda sve ostalo (pa i sebe), zašto onda pored tog glavnog ja-procesa ne bi postojali i neki sporedni, poluosvešćeni, parazitne frekvencije koje se guraju oko čistog tona svaki put kada čekić udari o zvono?
Nakon Indije, gde se upoznao sa tamošnjim religijskim idejama, Mani se polovinom trećeg veka naše ere vraća u Persiju da propoveda religiju koju mu je duhovni blizanac preneo. Svoje sledbenike uči da postoje dva sveta: sa jedne strane dobro – svetlost – duh, a sa druge zlo – tama – materija. Naš univerzum nije stvorio bog, nego jedno biće nižeg reda, zlonamerno, koje pripada svetu materije. Zato je naš svet suštinski zao i nepodnošljivo bolan, a naš zadatak je da se nekako iščupamo iz toga. Ljudska duša je ispala iz svetlosnog sveta i upetljala se u materiju kao pile u kučine. Međutim, ona u sebi sadrži tanke svetlosne niti, u isti mah čvrste i krhke, kao poslednju vezu sa onim drugim, boljim mestom – i nadu u povratak.
Deceniju i po ranije, blenuo sam u ulazni portal crkve Sagrada Familia u Barseloni i mislio o neoplatoničarima: u sredini je božanstvo koje oko sebe zrači logos, potom svetsku dušu, potom naše male individualne duše i na kraju materiju. Učinilo mi se da u Gaudijevim amorfnim oblicima, koji se diferenciraju od središta ka ivicama, vidim nekakav omaž, naklon starom Plotinu i njegovom učenju. Sve sam to, naravno, umislio, za šta je delimično kriv i sam Gaudi koji nije dovršio katedralu jer ga je pregazio tramvaj, a potom su ga u bolnici ignorisali jer su mislili da je prosjak; da se tog dana obukao sa malo više pažnje, možda bi katedrala bila dovršena a moja izmišljotina izbegnuta. Bilo kako bilo, Mani je gotovo sigurno drpio ovu ideju iz vežbanke svog savremenika Plotina: što smo dalje od izvora Svetlosti, to smo konkretniji, fizičkiji, materijalniji i tužniji. Što smo više materija, to nas više boli.
U jednoj od omiljenih mi kratkih priča, H. L. Borhes pokušava da shvati Averoesa, andaluzijskog filozofa koji pokušava da shvati Aristotela, i na kraju niko ne uspeva da shvati nikoga, ostajući zatvoren u svom prostor-vremenu i izolovan u mehuru svog velikog nerazumevanja, jedne od retkih konstanti na koju mi, ljudska bića, možemo računati. Na kraju priče svi nestaju, rasplinuti u nemogućnosti dodira, jer Borhes shvata uzaludnost svog pokušaja. Ponekad se i sam igram te igre: odaberem nekoga – prosjaka na ulici ili istorijsku ličnost, osobu koja sedi preko puta mene u metrou ili nekog svog davnog pretka sa smeđkaste fotografije – i pokušam da zamislim da sam on ili ona. Šta vidim? Šta osećam u grudima? O čemu razmišljam? Ako sve ljude koji su ikada živeli spajaju neke nevidljive (svetlosne? Arijadnine?) niti, kažem sebi, možda bi se mogla nekako napipati i nit između bilo koje dve proizvoljno odabrane ljudske tačke, i onda pažljivo pratiti.
I dalje na obali iste one reke Jin, sada pod kišobranom, gledam mali čamac sa ribarima koji izvlače ostrige iz širokog estuara. Po površini vode plutaju žbunovi nekakvog jarkozelenog vodenog bilja, a starije kuće u ovom predgrađu – nekadašnjem selu – sagrađene su upravo od ostriga. Razmišljam o tome da se upravo ovde, u gradu Ćuandžou, nekada nalazila najveća luka starog sveta, iz koje je Marko Polo isplovio kada je konačno krenuo kući. Nekako u to vreme, takođe sa ovog mesta, isplovila je i flota Kublaj Kana u svom pohodu na Japan. Brodove je smrvio tajfun (koji se i sada, upozorava me vremenska prognoza, šunja po pučini, odmah iza horizonta). Tajfun koji je spasao Japan od mongolske invazije ostao je poznat kao kami kaze, božanski vetar. A u tim teškim i smutnim vremenima, na planini sa druge strane grada klesala se jedna statua po davnom nalogu božanskog blizanca.
Preturajući po skeniranim primercima manihejskih spisa (hvala svetlosnom božanstvu za čudo interneta koje mi omogućava da nikada ne izađem iz kuće) na sajtovima raznih arhiva i univerziteta, otkrivam da je, zapravo, sačuvano veoma malo toga. Najvažniji dokument o Maniju i njegovoj religiji otkriven je u Egiptu 1969, što teško da je bila udarna vest u godini kada je čovek, između ostalog, sleteo na Mesec (istovremeno planirajući da se samouništi nuklearkama). Tekst je na grčkom a sastavili su ga Manijevi sledbenici na osnovu “njegovih reči”. Tako smo i saznali za sizigosa, duhovnog blizanca. Koristeći ovaj dokument, kao i spise pronađene u oazi Turfan u kineskoj pustinji Taklamakan, u Pećini hiljadu buda u Dunhuangu, i zapise Sv. Avgustina (nekadašnjeg manihejca koji je ovu religiju napustio zbog neslaganja oko prirode zla), L. J. R. Ort napisao je knjigu u kojoj postoji poglavlje naslovljeno Manijeva percepcija sebe. Odatle saznajem da je duhovni blizanac, nakon drugog otkrovenja u snu, bio uz Manija do kraja života, čak i u samrtnom času u persijskom zatvoru. On mu je šaputao šta da govori, kako da propoveda, putovao po svetu sa njim i pomagao mu u borbi protiv zlih sila mraka-materije. Saznajemo i da je mlađani Mani svoje otkrovenje prvo podelio sa ocem, koji je čuvši sve to bio “preneražen”, a odmah potom i “preobraćen”. I upravo ovde, kaže Ort, mi na trenutak čujemo glas samog Manija, dok priča o svom detinjstvu i svom ocu. Ocu koji je postao prvi učenik svoga sina.
Ilustracija iz manihejskog rukopisa, 8-9. vek.
Na drugom kraju Ćuandžoua, penjući se ka malom hramu na planini, pitam se šta se to mora dogoditi u čoveku da bi poželeo da osnuje novu religiju. (Ista me nedoumica hronično muči i u vezi sa političarima, vojskovođama, državnicima: koristoljubivi harizmatični šarlatani ili ubeđeni idealisti?) Vukući tananu svetlosnu nit pokušavam da dokučim ko se to nalazi na drugoj strani: prevarant ili prorok, pokvarenjak ili ludak? Ili sve to?
Psiholog V. S. Ramačandran piše da lokalizovani epileptični napadi u temporalnom režnju mozga nekad izazivaju doživljaj direktne komunikacije sa bogom. Ljudi koji pate od ove vrste napada često tvrde da su ugledali svetlost koja sve obasjava, naslutili apsolutnu istinu koja leži van domašaja smrtnika, jasno osetili prisustvo anđela ili čuli glas boga. Posledice napada su dugoročne: opsednutost teološkim, filozofskim i metafizičkim pitanjima i neizdrživa potreba da se govori o tome; hiperglifija (kompulzivno pisanje, u njihovom slučaju religijskih manifesta, traktata, eseja, teorija). Pominje i pacijente koji su mu pokazali svoje obimne rukopise prepune složenih simbola i objašnjenja: svete knjige sa samo jednim sledbenikom. Krajem 20. veka, naučnici Koren i Persindžer konstruisali su “božju kacigu”, koja fluktuirajućim magnetnim poljem stimuliše upravo temporalni režanj. Ispitanici podvrgnuti stimulaciji navodno su govorili o direktnoj komunikaciji sa bogom, vizijama davno preminulih rođaka, ili prisustvu neidentifikovanog svesnog bića (Ričard Dokins je u BBC-jevom dokumentarcu stavio kacigu na glavu i osetio, kako kaže, samo blagu vrtoglavicu).
U podnožju stene na kojoj je sagrađen hram raste ogroman četinar, sa tablom koja nas obaveštava da je drvo u martu 2016. bilo staro hiljadu godina. Na trenutak razmišljam o nedokučivoj kineskoj logici – umesto da napišu koje je godine drvo posađeno, uvek napišu koliko je godina imalo one godine kada su ga datirali, što znači da će u budućnosti svaki posetilac morati da se bavi sabiranjem – ali odmah napuštam tu jalovu misao i stajem na prvi stepenik koji vodi ka omanjoj građevini od crvene opeke i kamenja različitih veličina i nijansi, hramu čiju je religijsku afilijaciju spolja nemoguće utvrditi. Usput fotografišem neobičnog insekta.
Negde pri kraju knjige Sebični gen, Dokins nabacuje mogućnost da ideje evoluiraju i bore se za prevlast na način koji podseća na evoluciju živih stvorenja. Jedinica informacije za razvoj živih stvorenja je gen, pa on za jedinicu ideje predlaže naziv mem. Neki memi su uspešniji od drugih – na primer, oni od kojih su sačinjene najveće svetske ideologije – dok drugi baš i nisu naročito žilavi, pa s vremenom nestanu iz memofonda. Religijske ideje – učili su nas u našim marksistički orijentisanim školama u pretposlednjoj deceniji dvadesetog veka – nastale su kao rezultat čovekovog nerazumevanja prirodnih sila, iz straha od haosa i neodređenosti. Univerzum – čak i da ga je napravio pakosni demijurg nižeg reda – očigledno nije pravljen za nas. Ne samo da nismo u centru svemira, nego smo čak i u sopstvenoj galaksiji skrajnuti na duboku periferiju, i tako dalje, ukratko – nikome i ničemu mi nismo bitni. A istovremeno osećamo da bismo morali biti za nešto bitni. Kako to pomiriti? Tolstoj se u svojim zrelim godinama mučio tim pitanjem do te mere da je, kako kaže, pre spavanja izvlačio učkur iz pantalona i iznosio ga iz sobe, u strahu da će se, u trenutku malodušnosti, obesiti: kako nešto konačno, kao što je ljudski život, može imati beskonačan smisao? Valjalo bi nekako zaboraviti na bezdušnost svemira, izvrdati besmisao i izbeći smrt, a ako to već ne ide, onda makar zatvoriti oči i izbeći sebe. Ideje koje nam to omogućavaju (ili bar obećavaju) spadaju u najuspešnije meme u istoriji čovečanstva (osim, naravno, za one koji nakon smrti više ne žele da budu Borhes.)
Hram na steni pod kojom stojim sagrađen je pre hiljadu godina, kada je ispred njega posađeno drvo. Hiljadu godina, promrmljam, sa izvesnom teatralnošću, pokušavajući da zamislim ruku koja stavlja sadnicu u rupu a potom zagrće i utapkava zemlju. Sadilac nestaje, a umesto njega na istom mestu stojim ja pod razgranatom krošnjom. Rastojanje od hiljadu godina misao prelazi za jednu sekundu.
Mani je svoje učenje zamislio kao integrativnu, ekumensku religiju, zasnovanu na zoroastrijanstvu, dopunjenu dualističkim (dobro-zlo, duh-materija, svetlost-tama) učenjima različitih gnostičara, a potom nakrcanu idejama i ikonografijom drugih religija sa kojima je dolazio u dodir. Tako je u jednom hramu u Japanu (Seiun Ji, grad Kofu, prefektura Yamanashi) nedavno otkrivena slika Bude Isusa. Neki istoričari religije veruju da je slika nastala u manihejskoj zajednici na jugu Kine, u 12. ili 13. veku. Buda Isus ima kose oči i širok oreol, sedi prekrštenih nogu na lotosovom cvetu a na grudima drži zlatni krst. Memi Isusa i Bude, izmešani u zagrljaju manihejstva, stopili su se u jedno.
Levo: Aristotel sa učenikom, arapska ilustracija iz 1220. Desno: manihejski Buda Isus.
Dan ranije verao sam se po šumovitom brdu u istom ovom gradu Ćuandžou, tražeći stare islamske grobove iz vremena Sinbada moreplovca i razmišljajući o tome kako sve što dođe u Kinu pre ili kasnije postane Kina. Na grobnim pločama zaraslim u korov jedno do drugog stoje cvet lotosa i arapskom kaligrafijom ispisano bismilah ir-rahman ir-rahim. Lotos je prisutan i u staroj džamiji u centru grada, koja se oblikom ne razlikuje od bilo kog kineskog hrama, osim što ima mali minaret. Mongoli na čelu sa Kublaj Kanom u 13. veku osvajaju Kinu, ali već sledeće generacije mongolskih careva govore kineski i sebe nazivaju dinastijom Yuan. Velika civilizacija neumoljivo privlači sebi, ali svojom gravitacijom istovremeno i iskrivljuje privučeno, prilagođavajući ga svojim potrebama: Isus zadržava svoj krst, ali postaje Kinez, prekršta noge i seda među lotosove latice.
Na malom platou na steni nema nikoga. Hram Svetlosnog Bude, obaveštava strelica na ulazu. Ispod nje je druga strelica na kojoj piše toalet. Vrata su otvorena. U polumraku sa desne strane vidim još jedna vrata koja vode u malu bočnu prostoriju, u kojoj sedi starica u iznošenoj odeći, odsutno zuri u ništa i vrti brojanicu. Na stolu pred njom nalazi se nekoliko tegli sa zimnicom.
Manihejstvo je odavno zaboravljeno u svojoj bliskoistočnoj kolevci. Potom je nestalo i na Zapadu, održavši se još neko vreme u planinama prerušeno u religiju balkanskih bogumila (koja se onda održala još malo, prerušena u osobenjačkog slikara Lazara Drljaču). Najduže je opstalo na jugu Kine, u vidu nekada velike zajednice koja se iz veka u vek osipala, da bi na kraju i ona potpuno iščezla. Od religije koja je zahvatala tri kontinenta ostalo je nekoliko krzavih komadića hartije, par studija zanesenih istoričara... i jedan jedini minijaturni hram na planini, danas budistički, mada bez ijednog sveštenika.
Hiljadu godina, rekoh opet, podrugljivo, sebi. I ako nekakav sveštenik dođe da me ispovedi i pričesti, reci mu da se nosi odavde. Ljudi kao ja trebalo bi da žive hiljadu godina! – viče sa ruba smrti stvarni, ostareli i bolesni Grk Zorba, odnosno čovek po čijem je liku stvoren književni junak, ako je verovati Kazancakisovim memoarima, pisanim takođe na ivici smrti. Ali kako živeti hiljadu godina? Umreću dva puta, šapuće mi Andrić, samosažaljivo, u drugo uho, jednom kada fizički nestanem... a drugi put... kada nestane moja zadužbina.
Oči se privikavaju na polumrak. Preda mnom, u čeonom zidu svog poslednjeg hrama, sedi Svetlosni Buda.
Isklesan je u živoj steni, koja istovremeno čini zadnji zid hrama i planinu na čijem ispustu cela građevina počiva. Na prvi je pogled istovetan sa bilo kojom tipičnom predstavom Bude, ali pažljivo posmatranje otkriva tajne znakove, sitne tragove, komadiće odgonetke isklesane 1339. tokom velikog renoviranja hrama, već tada starog više od tri veka. Duga mu kosa pada na ramena a brada se spušta niz grudi. Obrve su izražene, donja vilica snažna. Umesto da, kao što je uobičajeno, gleda nadole, Mani gleda pravo u mene. Umesto jednog dlana podignutog a drugog spuštenog u skladu sa budističkom ikonografijom, njegove ruke počivaju na trbuhu, dlanova okrenutih nagore.
Stari lisac Borhes kaže da nije važno šta Buda jeste, nego šta postaje. Isto tako bi se moglo reći da nije važno ni šta je Mani bio – usplahireni dečak, samoproklamovani prorok, zadrti idealista, šarlatan, vlasnik atipičnog mozga, blizanac duhovnog blizanca – nego šta je postao.
Ispred statue se nalazi zaštitni stakleni zid, u kome se ogleda beli pravougaonik ulaznih vrata i, u njemu, moje zbunjeno lice, slomljeno u staklu. U pozadini je vrh krošnje milenijumskog drveta i susedno brdo. Koliko li nas je, u ovih hiljadu godina, prateći zamršene svetlosne niti svojih života, ovako zastalo, da provedemo koji trenutak na njegovom pragu? I svi smo otišli.
Nestali, jednom ili dva puta.
