Međed na papirusu "Grinfild".
Drevni egipatski bog Međed jedno je od marginalnih božanstava staroegipatskog panteona. Pominje se u egipatskoj Knjizi mrtvih (originalni naziv: Knjiga o prelasku iz tame u svetlost), kolekciji molitvi koje pomažu duši da bezbedno stigne u zagrobni život zazivajući imena božanstava koja će je štititi na putu. Egipatska Knjiga mrtvih zapravo nije knjiga: svaki budući pokojnik mogao je od sveštenika naručiti da sastave posebnu verziju koja bi njemu odgovarala, sam birajući molitve, koje će biti položene sa njim u grob. Ova kolekcija tekstova, nastalih u rasponu od preko hiljadu godina, danas je poznata kao Knjiga mrtvih. Međed se pojavljuje u nekoliko njenih papirusa, od kojih je najpoznatiji “papirus Grinfild”. Evo šta o tome kaže Britanski muzej, u kome se čuva ovaj dokument:
Papirus Grinfild jedan je od najdužih i najlepše ilustrovanih rukopisa iz Knjige mrtvih koji su preživeli. Prvobitno dug preko trideset sedam metara, sada je isečen na devedeset šest odvojenih listova postavljenih između stakala. Napravljen je za ženu po imenu Nestanebtašeru, ćerku prvosveštenika Amona Pineđema II. Kao član vladajuće elite u Tebi, bila je snabdevena pogrebnom opremom veoma visokog kvaliteta. Mnoge čarolije su u papirusu ilustrovane malim vinjetama, a pored njih tu je i nekoliko velikih ilustracija koje prikazuju važne scene.”
Nestanebtašeru je bila sveštenica Meseca. Slika iznad, koja potiče iz njene knjige mrtvih (papirus Grinfild), prikazuje Geba, boga zemlje, koji sedi na podu, dok ispred njega stoji Šu, bog vazduha. Zajedno sa dva božanstva sa ovnovskim glavama, on pridržava izduženo telo Nut, boginje neba, čija stopala dodiruju istok a vrhovi prstiju zapad, kao što se nebo pruža od istoka do zapada. Nestanebtašeru kleči sa desne strane slike, ruku podignutih u znak poštovanja prema božanstvima. Na levoj strani slike, njena duša ponavlja isti pokret.
Božanstvo Međed u papirusu Grinfild
Sudeći po papirusima, božanstvo po imenu Međed je nevidljivo; stari Egipćani su problem grafičkog prikaza nečega nevidljivog rešili nacrtavši ga prekrivenog komadom tkanine, jer nikome nije poznato kako zapravo izgleda (znamo samo da ima oči i noge). Nažalost, zapisi su veoma škrti: osim što je nevidljiv, znamo još i da može da leti, ispaljuje nešto (ne znamo šta) iz očiju, bljuje vatru i najavljuje poplave Nila – i to je sve. Međed je božanstvo koje se pojavljuje na svega 5 ili 6 papirusa, uvek uz isti kratak tekst od nekoliko hijeroglifa.
Kada su papirusi iz Knjige mrtvih 2012. privremeno izloženi u Tokiju, neki od posetilaca zapazili su da Međed neodoljivo podseća na standardni prikaz duha (sa sve čaršavom preko glave). Ovo se savršeno uklopilo u japansku “kawaii” kulturu (reč kawaii označava nešto malo i simpatično), estetiku koja favorizuje slatka mala stvorenja, jednostavan crtež, zaobljene linije i uopšte jedan pomalo infantilan svet koji kao da pripada detinjstvu.
Međed se u japanskoj internet kulturi ubrzo pojavio u vidu mimova, sličica koje su ga prikazivale kao stidljivog nestaška, koji svojim različitim ekspresijama dočarava duševna stanja sagovornika u onlajn komunikaciji.
Kako je sve više ljudi postajalo svesno drevnog egipatskog boga, njegova popularnost je nastavila da raste. Roba sa Međedovim likom počela je da se prodaje u prodavnicama širom zemlje, a počeo je da se pojavljuje i u TV reklamama.
U jednom tipično japanskom obrtu, Međed se pojavio i kao junak u dejting video-igrici poznatoj kao Ejikoi. Ne znate šta je to dejting video-igrica? Ukratko, vi ste srednjoškolka i cilj vam je da stupite u romantičnu vezu sa jednim od vaših drugova iz razreda – a svi ti drugovi su, barem u ovoj igrici, staroegipatska božanstva.
Igrica Ejikoi!
Pravi test popularnosti i uspeha jednog imaginarnog bića u japanskoj pop-kulturi jeste osvajanje sopstvenog mesta u animiranoj seriji. Međed je prošao i ovaj test: u seriji Kamigami no Ki (Hronika bogova), smeštenoj u treći milenijum pre nove ere a pokrenutoj 2016 godine, Međed je glavni junak, a pomažu mu njegove slavne kolege Ra, Anubis i Bastet.
Animirana serija Kamigami no Ki
Ova neočekivana komunikacija drevnog Egipta i modernog Japana, preko pola sveta i nekoliko milenijuma, donela je nevidljivom božanstvu slavu i kultni status kakve nikada nije imalo: u staroegipatskom panteonu bilo je na margini, zastupljeno sa nekoliko crteža i šačicom hijeroglifa, zasenjeno daleko važnijim, moćnijim i vizuelno upečatljivijim likovima; da bi tek u Japanu 21. veka doživelo i svoju drugu (i veoma drugačiju) egzistenciju, svoj zagrobni život – ili kako su stari Egipćani to voleli da kažu, prelazak iz tame u svetlost.
