Fotografija: Akshay Mahajan
Policija za nju zna, registrovana je u Čunami Čalu, ili Čunami Lajnu, u ćorsokaku. Nema broj i ničim se naročito ne odlikuje, sem što je u njoj tesno. Obična kuća. Sa četiri sprata. Sa sto soba. Sa pet stotina devedeset tri stanara.
Kuće su vezane za zemlju kao stabla, iz nje rastu i nepokretne su, a imaju nerve, vene, mislim i lik, socijalnu arhitekturu, pa sam mislio da nije na odmet uzeti od takve jedne kuće intervju. Da se sazna šta misle, od čega boluju, čemu se nadaju kuće u Bombaju.
Našao sam je u kusom uličnom pravcu što podseća na Via del Korzo, ako ste čitali Pratolinijevu "Hroniku siromašnih ljubavnika". U njoj stanuje moj poznanik slikar, sa sestrom. Par koji, uvek na trećoj galeriji, kao na rampi, igra čudnu igru uplašenih, zbunjenih, nepraktičnih ljudi. Slikar kao da kleči i tiho svira u frulu, tako je setan, mek, lagan, ustreptao, dok mu je sestra malo oštrija, kao korak netalentovane balerine.
Mislim da je tome kriva kuća, velika, bučna, tamna rupa koja je progutala detinjstva.
To je paralelogram, betonski sanduk uz čije zidove vise jednosobni stanovi, jedan pored i iznad drugog. U sredini je svetlarnik, prazan prostor kroz koji se lome i prepliću železne stepenice pokrivene daskama, i na kojima danonoćno, kao na peronima i nadvožnjacima, vri. Nadsvođen je mutnim poluzelenim staklom te su sva lica neprirodna, bolesna. To je unutrašnja magistrala, bulevar i glavni trg, šetalište, park, dvorište, spremište starih stvari, dečji vrt, perionica rublja, forum.
To je akvarijum u kome umesto zlatnih riba lebde sudbine. Kavez.
Kavez u kome ima reda, nesumnjivo. Prvi sprat: krpari, smetlari, tekstilni radnici, kočijaši, noćni čuvari - "čokidari", "svirepi", prostitutke. Drugi sprat: taksi-šoferi, svodnici, prodavci, mali, za razliku od velikih, pisari, astrolozi i detektivi. Treći sprat: činovnici, trgovci, politički amateri i uopšte diletanti. Četvrti sprat: nešto kao izabranici, mali biznismeni i oni su koji su pali ovamo kao s neba.
Cela ta konstrukcija počiva na nosačima koji tegle kofere na železničkim i brodskih stanicama, na pristanišnim kejovima uz koje se svakog dana veže po pedeset teretnjaka. Oni su stanari onog upola prizemnog, a upola podzemnog dela zgrade, gde žute svetiljke čkilje od jutra do mraka. Oni nemaju potrebe da se penju uz stepenice, jer je njima, kao i ostalima na ovom hijerarhijsko-klasno-kastinskom stepeništu, određeno mesto na dnu.
Svaki put kad sam dolazio ovamo, nastojao sam da prodrem u ta podzemna gnezda, da kroz slabo osvetljenje nazrem lica, sudbine, stavove, ali sam uvek odlazio sa opštim utiskom da su te rupe nabijene golom dečurlijom i plašljivim zakukuljenim ženama, ravnodušnim starcima, bakarnim, glinenim posuđem i šarenim krpama. Slikar nije znao nijedno ime, nijedan istorijat. Plašio se tame, ponora koji se ukazivao sa visine njegovog trećeg sprata. On je gledao na četvrti.
– Oni dole verovatno su komunisti? – pitao sam ga.
– Nemaju političkog lica.
– Ni klasnog?
– Ne. Samo – lice kaste.
– Da li poznaješ nekoga od njih?
– Nijednog.
– Ali, ti si socijalista. Without a prejudice, zar ne? Ti bi morao ponekad da siđeš, jer tu je u pitanju – akcija?
FOTOGRAFIJA: AKSHAY MAHAJAN
Kupio sam kolača. Ušao sam u jednu sobu, ostavio paket na sto i pozdravio sve stare žene prekrstivši ruke na grudima, kao što je običaj. One mi isto tako odgovoriše, a ja razvih paket s divnim kolačima i dadoh ih deci. Bilo ih je troje. Sudeći po visini, najmlađe nije imalo više od tri godine. Njihove se oči raširiše, ali nijedno ne pruži ruku. Uhvatiše se za suknju.
– Za decu, neka uzmu – rekoh, i isto tako pokazah gestovima. Starija žena zaklima glavom: Ne.
– Bez novca! – rekoh – ne prodajem. Ovo tako, za decu.
Nije me razumela. Pokaže mi da sednem. Ali kolači (opet pokret ruke) – ne.
Na vratima se već sakupiše komšije. Jedan muškarac se progura i objasni mi na engleskom:
– Oni neće da jedu, jer je to dodirnuto vašim rukama. Religija zabranjuje hranu dirnutu rukama tuđe kaste.
– Ali ako su gladni?
– Neće uzeti.
Ja sam uzeo kolače i popeo se na sledeći sprat. Tamo su ih deca više kaste raznela, zajedno sa muvama. Sad sam razumeo zašto ona firma, koja redovno u bombajskim novinama reklamira svoje prehrambene proizvode, stidljivo ističe pri dnu oglasa: "Nije rukom dodirnuto".
