Priča o Mogulima
U XV veku Indijski potkontinent imao je sto četrdeset miliona stanovnika, i sačinjavao je četvrtinu svetske ekonomije. Zapadne sile žudele su za indijskim začinima, draguljima i svilom. U to vreme jedino je Indija posedovala rudnike dijamanata. Evropske zemlje utrkivale su se koja će prva osvojiti i kolonizovati Indiju, tu prostranu riznicu. Međutim to neće učiniti Evropljani, već jedan nomadski, ratnički narod iz gudura Avganistana.
Godine 1526. kod mesta Panipat na severu indijske ravnice suočile su sve dve muslimanske armije. Na jednoj strani stajao je Ibrahim Lodi, sultan Delhija, sa armijom od sto hiljada vojnika. Na drugoj stajao je Babur, potomak Džingis kana i Tamerlana, sa vojskom od dvanaest hiljada pešadinaca, konjanika i sa artiljerijom dovučenom iz Kabula, dotad neviđenom na bojnim poljima Indije. Vojnom domišljatošću Babur je pokorio brojčano superiorniju armiju sultana i zauzeo Delhi, u kome ga je čekalo nagomilano bogatstvo nepojmljivih razmera. Međutim, umesto da opljačka Delhi, Babur odlazi u svetilište jednog sufijskog sveca koga poštuju pripadnici i islama i hinduizma. Tako je nastala dinastija Mogula koja je vladala narednih trista trideset godina.
Najveći mogulski vladar beše Baburov unuk Akbar. Proširio je carstvo na gotovo celi severni i srednji deo Indije. Njegova napredna armija koristila je puške na fitilj i četrdeset pet hiljada oklopnih slonova koji su na kljovama imali pričvršćene bodeže od čelika. Akbar je više meseci opsedao tvrđavu Čitor, uporište radžputa, kraljeva Radžastana, ratničke klase poznate po bogatstvu i tvrđavama, i, osvojivši je, posekao je glave pobeđenih i od njih sagradio ćele-kule širom carstva da budu živi dokaz njegove moći.
Pošto je konsolidovao carstvo, Akbar se posvetio miru, blagostanju i izgradnji nove prestonice. Sagradio je Fatepur Sikri na suvom i izolovanom zemljištu: hiljade radnika gradili su ga tokom šesnaest godina. Nova prestonica bila je veća od tadašnjeg Londona, i predstavljala je genijalni inženjerski poduhvat.
Gradske kapije čuvali su slonovi, i u unutrašnjosti grada nalazile su se brojne palate, zgrade, paviljoni i dvorišta, sve od crvenog peščara, kao i carev harem sa trista žena i pet hiljada konkubina, koji su poverenice čuvale iznutra, a evnusi spolja. Akbar je svakog četvrtka pozivao predstavnike islama, hinduizma, sikizma, hrišćanstva, đainizma i zoroastrizma da pred njim raspravljaju o verskim pitanjima kako bi mogao da pojmi vrednost svake religije. Smatrao je da ni jedna religija ne sme da polaže pravo na apsolutnu istinu i hegemoniju. Iznad ulazne kapije isklesao je kuranske ajete koji citiraju Isusa Hrista. Štaviše, Akbar je formulisao novu religiju, dini ilahi (''vera u Boga''), koja je bila svojevrsna sinteza svih religija. Akbar je primio pismo od Elizabete I koja mu je napisala da su izveštaji njegove humanosti doprli i do udaljene Evrope. Niko u tadašnjoj renesansnoj Evropi nije u tolikoj meri pokušao da vaspostavi doba Razuma kao car Akbar. Ovaj mogulski vladar umro je u pedesetoj godini svoje vladavine, dve godine posle Elizabetine smrti.
U Fatepur Sikri došao sam sa Dejvom. Tada nisam znao puno o značaju bivše prestonice Mogula koja je zbog problema snabdevanja vodom ubrzo bila napuštena, i s naporom sam izgovarao njeno komplikovano ime koje u stvari znači grad pobede. Danas je Fatepur Sikri crveni grad fantoma, dobro očuvana ruševina, smešten na strmom uzvišenju, ispod kojeg s mukom bitiše uboga varoš, prljava, zbijena, sa uličnim prodavcima hrane na koju su se leteći insekti tako okomili da sam se užasavao i samog pogleda na te prizore. Fatepur Sikri nalazi se četrdeset kilometara zapadno od Agre, velikog, ružnog i zagađenog grada.
Međutim, Agra je isto bila prestonica mogulskih careva, i svojevremeno je bila tri puta veća od Londona. Ako se Fatepur Sikri vezuje za vladavinu Akbara, Agra se vezuje za njegovog unuka Šah Džahana koji je u njoj podigao neke od najvelelepnijih mogulskih zdanja i čuda indijske arhitekture.
Vladar sveta
U Agri sam odseo u hotelu Šah Džahan. Tri miliona turista godišnje poseti ovaj prljavi grad od milion stanovnika, i to samo da bi videli jednu belu građevinu, podignutu u isto vreme kad i Versaj u Francuskoj. Kada sam je prvi put ugledao sa krova svog hotela, osetio sam toliko uzbuđenje da mi je pogled, kao omađijan, ostao prikovan na njoj, njenim belim minaretima i kubetu. Toliko puta sam slušao o njoj, a opet njena nadrealna lepota ne može se prepričati ni opevati. Ona stoji preda mnom kao da se spustila sa neba, kao da nije sa ovoga sveta, i belina njene puti svedoči o čistoti njene lepote, dok njen oblik, uzvišen i simetričan, svedoči o savršenstvu njenog postojanja. Mnogi pesnici su pokušali da opišu lepotu Tadž Mahala, ali on ostaje nekako neizreciv; i pored svoje slave, nedokučiv...
Mogulska armija za vreme vladavine Šah Džahana brojala je dvesta hiljada konjanika i konjičkih strelaca. Za potonje bilo je neophodno deset godina obuke. Šah Džahan je sa 24 000 konjanika izvršio pohod na Mevar, kraljevstvo radžputa koje je odbijalo da mu se potčini. Mevar je rodno mesto mevarske rase konja, plemenite rase koju su Moguli kasnije koristili u ratu zbog njene snage i brzine. Uši mevarskih konja su prepoznatljivo nakrivljene na vrhovima.
Mevarskog konja imao sam prilike da jašem u Radžastanu, u okolini Udajpura, gde smo kroz osunčani brdoviti predeo jahali u jednom poludnevnom izletu. Dok mi je vlasnik ergele, Indijac oženjen Holanđankom, davao šture instrukcije kako da jašem nemirnu i hirovitu mevarsku kobilu, zlatno prstenje na njegovoj ruci omamilo mi je pogled. Jahali smo rustičnim krajolicima po užarenom danu, pokraj potoka i kroz zaseoke, i jednom prilikom bat kopita naših konja uzbunio je krdo ovnova koji su potom pojurili ka nama, a mi se dali u beg brzim kasom...
Šah Džahanovo carstvo obuhvatalo je sto dvadeset miliona stanovnika koji su govorili na trideset različitih jezika i ispovedali sedam različitih religija. Car, čije ime znači vladar sveta, bio je arogantan i slavoljubiv, i, opijen svojom moći, podizao je ekstravagantne građevine: velelepne tvrđave i raskošne palate čija unutrašnjost beše prekrivena najfinijim persijskim tepisima i obložena izvrsnim tapiserijama, dok zidovi behu ukrašeni draguljima, rubinima i dijamantima.
Car je imao pet hiljada konkubina, ali jedna žena mu je bila draža od drugih. Prema predanju, upoznao ju je jednog dana na tržnici začina kada je oboma bilo petnaest godina. Uzeli su se pet godina kasnije, i prodavačica začina postala je mogulska kraljica. Šah Džahan ju je prozvao Mumtaz Mahal, što znači izabranica palate. Narednih dvadeset godina Mumtaz Mahal biće careva podrška i pratilja, i rodiće mu četrnaestoro dece. Međutim, na svom poslednjem porođaju, Mumtaz Mahal je ispustila dušu.
Neočekivana smrt voljene supruge duboko je pogružila cara. Kažu da mu je od žalosti brada ubrzo osedela. Ožalošćeni car je napustio ekstravagantni život i posvetio se projektu koji će ga zaokupiti naredne dvadeset dve godine. Podigao je preminuloj supruzi grobnicu Tadž Mahal čija će lepota biti bez premca u vascelom svetu. Mauzolej sa četiri minareta sagrađen je na obali reke Jamuna, ima po jednu džamiju sa leve i desne strane i ispred njega protežu se vrtovi. Na ulepšavanju Tadž Mahala radilo je dvadeset hiljada umetnika iz cele Azije, i oni su utkali u beli mermer trideset vrsta dragog i poludragog kamenja iz Kine, Persije, Jemena, sa Šri Lanke i Tibeta. Po legendi, Šah Džahan je po završetku gradnje naredio da se umetnicima odseku ruke kako ne bi mogli da sagrade išta što bi se po lepoti moglo ravnati sa Tadž Mahalom.
Šetao sam se vrtovima Tadža u teškoj groznici. Stigao sam u sam osvit dana kako bih izbegao žegu i kalabaluk posetilaca. Na bledom nebu mauzolej je izgledao sanjivo. Iako sam bio bolestan i malaksao, trudio sam se da upijem pogledom svaki delić ove ogromne građevine: četrdeset metara visoke minarete, jajasto centralno kube, kaligrafske natpise iznad ulaza u grobnicu, crvenu džamiju od peščara zapadno od nje, prostrani persijski vrt sa centralnim bazenom iz kojeg se račvaju četiri vodena toka, u kojima se oslikava odraz Tadža...
Ali Tadž Mahal nije samo spomenik ljubavi i svedočanstvo žalosti jednog vladara za preminulom draganom. Rođen hiljadite godine islamskog kalendara, pobožni Šah Džahan bio je ubeđen u veličinu svoje sudbine, u svoju misiju senke boga na zemlji. Ovaploćenje njegove vizije i duhovnog stremljenja upravo je Tadž Mahal.
Car je bio očaran sufistima. Proporcije Tadž Mahala skladno se uklapaju u crtež sufijskog mistika al Arabija na kojem je prikazan raj, i božji tron u njemu. U persijskom jeziku, kojim su govorili Moguli, koristila se ista reč za vrt i raj – paradisa. Kuran opisuje raj kao vrt u kome teku četiri reke. Tadž Mahal nije ništa manje no sufijski prikaz islamskog raja. Izbor i smisao dvadeset dva odlomka iz Kurana koji krase kapije mauzoleja potvrđuju ovu tvrdnju.
Postoji legenda, koju je raspirio francuski putnik Tavernije posetivši Agru u XVII stoleću, prema kojoj je postojao još jedan Tadž Mahal, od crnog mermera, sa druge strane reke, međutim ostaci takve građevine nikada nisu pronađeni. Pre će biti da je priča o crnom Tadžu potekla od samog Šah Džahana koji je u svom ličnom vrtu na suprotnoj obali Jamune imao celovit pogled na Tadž Mahal, kao i, za vreme mesečine, na njegov crni odraz na površini vode bazena.
Nedugo po završetku izgradnje mauzoleja, Šah Džahan se razboleo, i njegovi sinovi krenuli su u borbu za vlast. Stariji sin Dara hteo je da ide koracima Akbara i preveo je hinduističke spise želeći da nauči više o mudrosti indijskih religija. Čak ga je bog Rama navodno posetio u snu i zagrlio ga. Dara se borio za jedinstvo vere: po njemu islam i hinduizam su blizanci, dve dlake na istoj kosi. Napisao je knjigu ''Susret dva okeana'' koja ga je koštala krune i života.
Daru je porazio njegov brat Aurangzeb, a potom i ponizio i obezglavio. Preuzevši vlast, Aurangzeb je sklonio svog oca Šah Džahana u crvenu tvrđavu u Agri i tu ga držao kao zatočenika. Odatle je nekadašnji car, najmoćniji čovek sveta, sa prozora tvrđave čežnjivo gledao ka Tadž Mahalu. Umro je u sedamdeset četvrtoj godini od predoziranja afrodizijacima.
Aurangzeb je bio poslednji značajni mogulski car. Uložio je velike napore da proširi Mogulsko carstvo koje je na svom vrhuncu uključivalo četvrtinu svetske populacije. Međutim, verska netrpeljivost i rasipništvo dvorske elite oslabili su carstvo. Naposletku, mogulske osvajače zbacili su sa vlasti novi osvajači sa Zapada – Britanci, i kraljica Viktorija postala je suveren Indije. Međutim, valja reći da je hrišćanska vera stigla u Indiju mnogo pre hrišćanskih osvajača. Hrišćanstvo je doneo u Indiju još apostol Toma 52. godine naše ere iskrcavši se na obalu Kerale kako bi širio novu veru među tamošnjim Jevrejima. Danas u Indiji živi dvadeset pet miliona hrišćana (što je više nego, recimo, celokupna populacija Kanade ili Australije).
Tako se okančala povest indijskih Mogula koji su došli iz Persije. Međutim, u Indiju su iz Persije stigle još dve velike religije, jedna od njih još pre hiljadu godina. Ta religija zove se zoroastrizam. Zbog netrpeljivosti tamošnjih muslimana, zoroastrijci su se iselili u Indiju. Doduše, povezanost zoroastrizma sa Indijom seže mnogo dalje u prošlost: jedno arheološko nalazište u Turkmenistanu pruža svedočanstvo o jednom izumrlom arijevskom narodu i njegovim običajima koji se spominju u hinduističkom spisu Rig Vedi. Vera tog naroda beše zoroastrizam.
Osnivač ove religije beše prorok Zaratustra koji je živeo mnogo vekova pre Hrista i koji je učio verovanje u jednog vrhovnog boga Ahuru Mazdu. Zoroastrizam je bila vera drevnog Persijskog carstva. Iz Irana zoroastrizam je danas gotovo iščezao, i preostali sledbenici ove religije raštrkani su po svetu (najveći deo njih živi u Indiji) i ne premašuju broj od dvesta hiljada, a s obzirom da im nije dozvoljeno da se venčavaju sa pripadnicima drugih veroispovesti, njihov broj je u opadanju.
Druga religija koja je stigla u Indiju iz Persije nastala je relativno nedavno, i ona je navodni nastavak božjih objava kroz proroke. Naime, u islamu Muhamed je ''pečat proroka'', to jest poslednji čovek na koga se ''spustila'' istina od Gospoda, ali u XIX veku pojavio se čovek koji je počeo da najavljuje dolazak novog proroka, ''Onog koga će Bog predočiti'', i proglasio je sebe Babom, tj. Kapijom Istine i pristupa tom mesiji. Šiitsko sveštenstvo je, razume se, smesta uzelo da progoni te babiste, otpadnike od islama, i pogubilo je Baba. Međutim, uskoro se pojavio čovek koji je tvrdio da je baš on očekivani ''Onaj koga će bog predočiti''. Taj čovek bi nazvan Bahaulah (''božji sjaj''), a njegov pokret bahaizam. Bahaulaha, koji je tvrdio da je najnoviji prorok, ali ne i poslednji, budući da će se poslaničke misije javljati i smenjivati večito, proganjali su i šiiti i suniti, i, iako je Bahaulah proveo veći deo života u zatočeništvu, uspeo je da osnuje čitavu novu religiju, koja danas broji oko pet miliona sledbenika raštrkanih po svim kutovima sveta. Najveća zajednica bahaija, od oko dva miliona sledbenika, živi u Indiji.
Bahaizam odlikuju lakoća i fleksibilnost ispovedanja, verski ritual je skroman i jednostavan, religija se zalaže za jedinstvo svih vera i naroda, za svetski mir i jednu ujedinjenu svetsku vladu. Njeni ciljevi podosta se podudaraju sa stremljenjima savremenog pokreta New age. Svetski centar bahaizma nalazi se u Haifi (Izrael). Trenutno postoji samo sedam bahaijskih hramova u svetu, jedan od njih nalazi se u indijskoj prestonici. Taj hram od mermera, koji izgledom podseća na lotosov cvet, i koga godišnje poseti četiri miliona ljudi, video sam vlastitim očima.
Bogovi Indije su, kao što smo videli, često kroz istoriju uništavali, proganjali i ratovali jedni protiv drugih; međutim, pokatkad su se i mešali, spajali. Iz mešanja dve najveće indijske religije, hinduizma i islama, nastala je jedna nova, danas po veličini peta svetska religija: sikizam. Najveća svetinja sikizma nalazi se na severozapadu Indije, i sam mogulski car Akbar dao je zemlju za njenu izgradnju. Kažu za Zlatni hram da je jedno od najlepših zdanja Indije i vascelog sveta. Požurio sam vozom iz Delhija u Pendžab da ga vidim.
Narod velikih turbana
Amritsar, Pendžab. Stojim na belom mermernom pločniku unutar svetilišta koje je svojom čistotom izolovano od ostatka bučnog i prljavog grada. Prethodno sam na ulazu pokrio glavu narandžastom maramom, izuo se i isplahnuo noge u bazenčetu. Svetilište ima po jedan ulaz na svakoj strani sveta što simboliše otvorenost i prihvatanje, i koncept je preuzet od Avrama čiji je šator bio otvoren sa sve četiri strane kako bi dočekao putnike iz svih pravaca. Još uvek ne mogu da se naviknem na pomisao da se nalazim na ovom mestu, o kome sam toliko pohvalnih reči čuo. Svetilište predstavlja svet za sebe, i čovek dobija želju da ovde provede dane u posmatranju lepog zdanja i raznolikog sveta.
Kompleks ima više svetilišta, tri sveta stabla, Sikijski parlament, kuhinju, trpezariju, baštu, hotel, spavaonice, prodavnice... Centralno mesto zauzima sveti bazen Amrit Sarovar (''bazen nektara'') po kome je grad i dobio ime, i u sredini tog bazena stoji Harmandir Sahib, odnosno Zlatni hram. Liči na izokrenut lotosov cvet (simbol čistog života) i pozlaćen je sa sedamsto pedeset kilograma čistog zlata. Kružio sam oko bazena posmatrajući Zlatni hram iz svih uglova, kao mahnit, i nisam bio siguran šta je to u vezi s njim što mi ne daje da skinem pogled s njega: njegova bleštava, zasenjujuća boja, ili njegova fasada, ili njegova omanja veličina, ili njegov položaj na sredini bazena, ili nešto duhovno što premašuje razum.
Proveo sam nekoliko prijatnih dana u ovom svetilištu, opčinjen njegovom lepotom i besprekornom čistoćom koja je bez premca u Indiji, kao i ljudima koje sam sretao po kompleksu. A sveta je ovde bilo dan i noć: muškarci sa jajastim turbanima, žene u sariju pokrivene kose, deca sa mini turbanom zvanim patka koji je zanimljiv po tome što ima veliku izbočinu iznad čela, poput neke goleme čvoruge, zatim počasnom gardom koja je čuvala hram; i svi su mi prilazili širokog osmeha. Nije mi puno trebalo da zaključim da sam se nalazio na mestu sa najsrdačnijim ljudima u Indiji. Nisam želeo da napustim visoke zidine ovog mesta i vratim se u nimalo bajkovitu stvarnost gde bih bio lišen okrilja svetog tla.
Upoznao sam slučajno Sardara, inženjera iz Delhija koji je boravio u Amritsaru nekoliko dana kako bi po ko zna koji put obišao najsvetiju gurdvaru (hram) sikizma. Sardar je imao okruglo lice, prćast nos, elipsaste oči i veliki crni turban. Sam se ponudio da me sprovede po kompleksu i pobliže me upozna sa svojom religijom na koju se otvoreno ponosio. Odmah sam ga pogledao nepoverljivo, dobro poučen iskustvom po Orijentu sa takvim ''dobrovoljnim'' vodičima koji u stvari jedino žele vaš novac. Međutim, ovaj put sam se prevario, ne znajući da je Zlatni hram slika i prilika najuzvišenije od svih vrlina: čovekoljublja. Ovde se brišu razlike među polovima, pojedincima, narodima, rasama i verama.
Danas u svetu ima dvadeset pet miliona sika. Sik na sanskritu znači sledbenik, učenik gurua. Siki slede učenje deset gurua (učitelja), od kojih se prvi smatra osnivačem religije. Guru Nanak je živeo u XVI veku i, nezadovoljan kako hinduizmom tako i islamom, propovedao je jednakost među ljudima i borio se protiv kasti. Bio je porodičan čovek, pragmatik, pesnik, i učio je veru u jednog apsolutnog Boga koji je beskrajan vremenski i prostorno. U sikizmu duhovni ideal je prevazilaženje pet prepreka (požude, besa, pohlepe, privrženosti i ega) čime se duša sjedinjuje s bogom i dostiže mokšu, oslobađanje od večitog ciklusa rađanja i umiranja.
Kršteni siki nikada ne seku kosu jer veruju da je čovek stvoren po slici božjoj te je za njih kosa simbol svetosti, ratništva i prihvatanja tela onakvog kakvo je od prirode stvoreno. Tu dugačku kosu siki brižljivo skrivaju u karakterističan turban različitih boja, jajastog oblika, katkad velikih dimenzija, po kojem se siki prepoznaju svuda u svetu i koji nikada ne skidaju sa glave. Siki, u stvari, ne seku nikakve dlake na telu pa zato imaju dugačke i guste brade.
- Pa zar vam tokom života ne izraste brada sve do zemlje? – upitah Sardara zabezeknut. On mi umesto odgovora pokaza na gušu: tu siki ''kriju'' pramenove vremešne brade.
Kršteni siki su obavezni da nose uvek sa sobom pet predmeta koji počinju na ''k'': keš (netaknuta kosa ispod turbana), kanga (drveni češljić), kačera (beli šorts), kara (gvozdena narukvica, simbol večnosti) i kirtan (nakrivljen bodež). Zbog ovog poslednjeg pobožni siki koji žive na Zapadu ponekad imaju problema sa policijom neupućenom u verske potankosti sikizma. A da siki nose bodeže nije nikakva slučajnost: vremenom su izrasli u klasu neustrašivih ratnika. Danas je svaki peti oficir u indijskoj vojsci sik. U Kašmiru sam svojim očima video mnogo turbana među indijskim vojnicima. Nije ni teško razumeti zašto su pripadnici ove vere rođeni ratnici: prošlost im je puna ratovanja i proganjanja. U muzeju pri kompleksu video sam izložene prizore krvave povesti sika i njihove borbe protiv raznih neprijatelja, od mogulskih careva preko Britanaca do Indire Gandi.
Sardar me je sproveo po svim kutovima kompleksa, pokazao mi neke podzemne ruševine, odveo u kuhinju gde se svakog dana sprema hrana za četrdeset hiljada ljudi, objasnio mi kako funkcioniše nezgrapna mašina za proizvodnju čapatija (tankog hleba). Potom smo obedovali zajedno sa njegovim prijateljem Manuom. Manu je bio malo stariji od mene i, kao i Sardar, bio je predani i upućeni vernik. U trpezariji, prostranoj sali sa ventilatorima na stubovima, svi obeduju zajedno na podu, bez obzira na kastu, versku i etničku pripadnost, i to besplatno. U sikizmu zajednica je od velike važnosti, i poštovanje svih religija stoji u srži učenja. Manu, Sardar i ostali siki bili su ponosni na taj plemeniti aspekt njihove religije, na tu humanost i obzirnost prema celom ljudskom rodu. O univerzalnoj pouci sikizma svedoči i činjenica da je kamen temeljac Zlatnog hrama postavio ne neki eminentni guru već jedan sufist. U gurdvarama širom sveta svi narodi zemljinog šara su dobrodošli, i svi mogu da obeduju (čak i prenoće) u hramu besplatno. Razume se, sve je to moguće zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, i ne treba sumnjati da tih priloga nema dovoljno: siki su na glasu kao izuzetno bogati ljudi. Sik u proseku zarađuje tri puta više od ostalih Indijaca. U Velikoj Britaniji siki su, posle Jevreja, najimućnija verska manjina.
Manu me je naučio kako da pravilno vežem turban, i omogućio mi je da odradim jedan simbolični čin o kome sanjaju svi siki. Naime, u samom hramu počiva najveća svetinja sikizma, centralno mesto svake gurdvare, jedanaesti guru, večni vođa sikizma, besmrtni svetac, koji nikada ne napušta Zlatni hram, i čije ime je Sri Guru Grant Sahib. On je toliko svet da vernici u hramu pevaju njegove reči, padaju ničice pred njim, i svakog dana, ujutru i uveče, ceremonijalno ga prenose na pozlaćenom prestolu od Zlatnog hrama do susedne građevine kompleksa. Tokom te ceremonije masa ushićenih vernika tiska se pokušavajući da se probije do prestola i dodirne ga. Blagodareći Manuu, ja sam imao tu čast da, na nekoliko sekundi, zajedno sa gomilom hodočasnika, nosim teški presto Sri Guru Grant Sahiba na sopstvenom ramenu. No, valja reći da Sri Guru Grant Sahib nije ljudsko biće! To je knjiga. Sveta Knjiga sikizma.
- Kada se dete rodi, - priča mi Manu dok sedimo na ohlađenom pločniku i posmatramo u bazenu odraz Zlatnog hrama koji noću svetli još jače, - uzima se Sveta Knjiga i nasumično se otvara jedna strana. Dete dobija ime po prvom slovu iz gornjeg levog ugla strane. Svi muški siki imaju srednje ime Sing (što znači lav), a ženski Kaur (što znači princeza).
Danas najpoznatiji (a svakako i najmoćniji) čovek Indije sa prezimenom Sing jeste Manmohan Sing, predsednik vlade. Međutim, zajednica sika nije uvek bila tako integrisana u indijsko društvo, i bilo je gorkih, štaviše krvavih, momenata u njihovoj prošlosti. Pre samo dvadeset pet godina uglačani mermer Zlatnog hrama bio je ukaljan krvlju stotina nastradalih, i bio je izgažen gusenicama indijskih tenkova koji su kroz kapije upali u kompleks.
Taj događaj bio je još jedan tragičan okršaj bogova Indije. Opet se fanatično ginulo za veru. Kada je na čelo sika osamdesetih godina došao Džarnail Sing Bindranvale, tvrdokorni nacionalista, fundamentalista, fanatik, koji nije birao sredstva u agitovanju za formiranje države sika Kalistan, koja bi odrazila slavu legendarnog Carstva sika pod vladavinom Maharadže Randžita Singa koje se prostiralo od istočne granice Avganistana do Kašmira i Kine, i koje je, doduše, bilo obeleženo tolerantnošću i pluralizmom, tenzije između sika i hindusa, i između pendžapskih separatista i indijske vlade na čelu sa Indirom Gandi dostigle su tačku ključanja. Indira Gandi je osumnjičila odmetnika Bindranvala za terorizam i naredila njegovo hapšenje. Bindranvale se sa svojim pristalicama sklonio u Zlatni hram i tu utvrdio, podigao bunkere, uskladištio municiju i postavio mitraljeze. Indijski vojnici uz pratnju tenkova upali su u svetilište i nastala je krvava borba prsa u prsa.
Bindranvale je nastradao, a zajedno s njim i dvesta militanata i sto indijskih vojnika. To krvoproliće usred svetog Zlatnog hrama bilo je i ostalo za nevericu. Od unakrsne paljbe nastradalo je i mnogo nedužnih hodočasnika koji su ostali zarobljeni između dve vatre. Taj događaji svi siki sveta videli su kao sramno skrnavljenje njihove najveće svetinje. General koji je upravljao operacijom i dan danas je pod neprestanom zaštitom policije, i dosad je preživeo šest pokušaja atentata. Dok je Bindranvale postao mučenik i heroj za mnoge sike, Indira Gandi postala je prezreni neprijatelj sikizma. Najzad, ubili su je osvetoljubivi siki iz njene lične garde.
Ubistvo premijerke razjarilo je hinduse širom Indije i njihova osveta bila je nemilosrdna: razjarene horde ubijale su i palile ljude sa jajastim turbanima gde god su ih nalazile. Opet su hiljade nedužnih izgubili živote...
Kraj
Odlučio sam da ovde, u Zlatnom hramu, završim priču o svim bogovima Indije. Svestan težine koju nosi nemirna prošlost sikizma, hinduizma, islama, budizma, đainizma, zoroastrizma, bahaizma i hrišćanstva na tlu ove zemlje, mozaika različitih religija i običaja, svestan sam i koliko nam sve te religije, sa svom svojom mudrošću i ludošću, mogu poslužiti kao inspiracija u našoj sopstvenoj potrazi za božanskim.
