fotografija: Uroš Krčadinac
Klub putnika danas puni 17 godina. Tim povodom, podsećamo se kako je i zašto cela ova priča počela, i zbog čega je opstala toliko dugo.
Ideja za Klub putnika javila se početkom milenijuma, kao reakcija na vreme u kome smo živeli. Ratovi devedesetih imali su, uz sve strahote koje su nam doneli, i jednu skrivenu nuspojavu: provincijalizaciju ili zatvaranje ka svetu. Kada su se ratovi konačno završili, više nismo živeli u velikoj zemlji otvorenih granica, čiji je pasoš svuda dobrodošao. Niti u zemlji koja je, kao jedan od osnivača Nesvrstanih, imala važnu ulogu u svetskom mirovnom pokretu. Ni u zemlji koja je vrvela od studenata iz celog sveta, i čiji su građani radili (i gradili) od Mongolije do Zambije. Više nismo živeli ni u zemlji u kojoj je postojala gomila časopisa i TV emisija o drugim kulturama, geografiji, etnografiji i antropologiji, umetnosti i književnosti celog sveta. Naš svet se dramatično smanjio. Kud god da krenemo, tražili su nam garantna pisma (koja nismo mogli da dobijemo), uz gomilu drugih jednako nedostižnih papira; čak i sa svim tim, naši zahtevi za vize rutinski su odbijani. Posleratno siromaštvo dodatno je otežavalo putovanja. Ostali smo odsečeni, otuđeni, usamljeni u našem geografskom i kulturnom prostoru.
Mali svet u kome smo bili zatvoreni nije nam bio dovoljan: osećali smo da tamo negde, iza svih tih granica, šaltera i formulara postoji jedan veliki svet. Počeli smo da razmišljamo o tome kako probiti sve te barijere koje su nas okruživale – počev od one najveće, psihičke. Odsečenost od sveta imala je za posledicu i balkanizaciju svesti, provincijalizaciju duha, od koje se ni dan-danas nismo oporavili. Prvi korak bilo je shvatanje da je taj svet, koji se nalazi iza svih tih zidova, jednako naš kao ovaj ovde.
Korak po korak, otkrivali smo neverovatne stvari. Otkrili smo da, ako putujemo autostopom, možemo preći ogromne razdaljine bez potrebe za novcem. Primetili smo da u viznim režimima postoje rupe koje se, uz malo veštine, mogu iskoristiti. Shvatili smo da možemo sasvim udobno spavati na klupama u parkovima, na železničkim stanicama, u šatorima koje bismo razapeli kraj puta – kao i da možemo pokucati na neka vrata, u nekom selu, negde na kraju sveta, i zatražiti hranu, krov ili pomoć. Ljudi su nas primali u svoje kuće i vozila, prevozili, hranili i pojili. Kilometar po kilometar, susret po susret, počeli smo ponovo da osvajamo izgubljeni svet. Da uspostavljamo pokidane veze.
Posle nekoliko godina takvih putovanja, zaključili smo da bi to novostečeno znanje trebalo podeliti sa drugima. Verovali smo da smo otkrili nešto veliko i značajno, našu istinu, koju nismo smeli zadržati za sebe. Počeli smo da sistematizujemo informacije – u vidu stoperskih vodiča, uputstava i priručnika za putovanja, vizne enciklopedije za ceo svet, putničkih rečnika, foruma za pronalaženje saputnika i deljenje informacija – i od svega toga pravimo sajt, koji smo konačno objavili 1. marta 2005. To je sajt na kome se upravo nalazite, jedan od retkih koji su preživeli i komercijalizaciju interneta, i dolazak društvenih mreža.
Misiju Kluba putnika videli smo pre svega kao povezivanje. Povezivanje našeg komadića sveta sa ostatkom planete. Povezivanje nas sa svetom, i povezivanje jednih ljudi sa drugima. Uspostavljanje kontakta, traženje zajedničkih tačaka, saosećanje, povezivanje ideja. Svi projekti koje smo dosad realizovali bili su vođeni tom ideologijom povezivanja. Sve knjige koje smo objavili govore pre svega o tome.
Tražili smo slična udruženja kako bismo se povezali sa njima, ali pronašli smo samo nekoliko malih klubova autostopera, sve do jednog u zemljama bivšeg SSSR-a. Kada smo svojevremeno organizovali putničke kuće širom sveta, gde je svaki putnik mogao dobiti besplatan smeštaj i pomoć, u njima smo ugostili preko hiljadu ljudi iz osamdeset zemalja. Tada su nas često pitali kako je moguće da baš mi pravimo jedan takav globalni projekat, a ne neko iz velikih i bogatih zemalja. Pitali su nas i zašto je Balkan jedini deo sveta koji ima svoj Klub putnika. Odgovarali smo, polu u šali, poluozbiljno, da je to možda zato što je Balkanu Klub putnika najpotrebniji.
Danas, dve decenije kasnije, svet nije mnogo bolji nego što je tada bio. Situacija sa vizama se popravila (za nas, ne za svakoga), postoje jeftini letovi, postoji i obilje informacija o putovanjima; ali svet se, umesto da se povezuje i zbližava, da zajednički traži rešenja zajedničkih problema, raspada po šavovima. Ponovo slušamo stare zero-sum priče o tome kako meni neće biti bolje dok tebi ne bude gore. Ponovo se stvaraju blokovi, koji se ubrzano otuđuju i udaljavaju jedni od drugih. Svet klizi u pravcu u kome nikako ne bi smeo da se kreće. Misija Kluba putnika danas je jednako aktuelna kao i prvog dana.
Zato smo i dalje tu. Zato i dalje sakupljamo i delimo informacije, objavljujemo članke i knjige, snimamo dokumentarce i podkaste, okupljamo ljude, živimo našu istinu o povezivanju sveta kroz kretanje i kontakt. Nastavljamo da gradimo i negujemo onu otvorenost koju smo jednom izgubili, i koja je uvek u opasnosti da se ponovo izgubi. 
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kao jednu kafu u jeftinijoj kafani.
