Na obali Ganga
Noć. Posle celodnevne vožnje tandrkavim autobusom stižemo iz Nepala u indijski grad Varanasi. Sa mnom putuju Englez i Nemica. Nepoverljivi tipovi nas prate i gledaju da nas na neki način iskoriste, a mi ih teramo kao mušice i, držeći se zajedno, probijamo se kroz lavirint uličica starog grada. Baterijskim lampama osvetljavamo sebi put i pazimo da ne ugazimo u kravlju balegu. Malaksali posle dvanaestočasovnog puta, sa teškim rancima na leđima, u odeći bledoj od prašine i sa lampom u rukama, ličimo na odred marinaca. Pretražujemo hotel za hotelom ali nam potraga za slobodnom sobom biva jalova. Naime, ove posebne noći svi hoteli Varanasija su bukirani: turisti su nahrupili u ovaj grad da bi bili očevici jedne retke prirodne pojave. Sa balkona jednog hotela ugledasmo reku Gang. Pod velom mraka, odisala je nepomućenim spokojem. Sledećeg jutra, međutim, biće svedok najdužeg pomračenja sunca u poslednjih sto godina.
Ustao sam u osvit dana i pošao prljavim sokacima ka reci. Pratio sam mase. Izbivši na jedan od gatova (stepeništa na rečnoj obali), popeo sam se na jedno uzvišenje i tu zauzeo svoj posmatrački položaj. Sunce je bilo s one strane Ganga, u dnu svoda, duvao je slab vetar, oblaka skoro nije bilo. Narod je u rekama pristizao na obalu, sa svih strana, na hiljade i hiljade, i ceo prizor je ličio na Kumb Melu, najmasovniji hinduistički verski festival koji se održava svakih dvanaest godina na obalama Ganga.
Sve oči bile su uprte u nebo. U šest časova i dvadeset četiri minuta, na sunčevoj lopti pojavi se crna mrlja. Kako je ta crna mrlja bivala veća, tako je dan tonuo u nadrealni mrak. Narod, uplašen prizorom, poče da galami i moli se. Uskoro su se zvezda i satelit poklopili, i Varanasijem zavlada noć. Gatovima zavlada euforija, začuše se hiljade usplahirenih glasova, svako se stade moliti za sebe, izgledalo je kao da je posredi Sudnji dan, kao da nas oko božje, užareno i crnih zenica, motri sa visine. Netremice sam gledao kroz plastiku jednog rendgenskog snimka i sam bojeći se tajanstvene moći ovog fenomena.
Posle tri minuta crna mrlja se odvojila od sunca i iščezla, sunce je prosulo svoju svetlost po nebu, reci i gradu, i dan se povratio: izgledalo je da su sile dobra nadjačale sile zla. Narod, poplašen i zapanjen, pohrli u vodu Ganga da molitvama umiri bogove, i celo pomračenje se preobrazi u jedan veličanstven prizor. Ukrcao sam se na jedan čamac i sa samog Ganga posmatrao sve te mase vernika koji su preplavili gatove, izgovarali pudžu (molitvu) sklopljenih dlanova i potapali se u svetu vodu – stari i mladi, debeli i mršavi, goli do struka i odeveni, nečujni i galamni, nasmejani i blaženi – da sam u jednom trenutku pomislio kako taj mozaik tamnoputih lica, ta orgija jarkih boja, ta slika hindusa u sariju predstavlja najživopisniji prizor koji se golim okom može videti.
Hindusi veruju da život čovekov nije potpun ako se za života bar jednom ne okupa u Gangu. Kupanjem u ovoj reci verniku se praštaju gresi i oslobađa se od beskonačnog ciklusa rađanja i smrti. Svakod dana šezdeset hiljada hindusa obavlja ritualno kupanje u Varanasiju na jednom od osamdeset gatova duž Ganga. Milion hodočasnika svake godine poseti ovaj grad koji je svet hindusima, budistima i đainima, i koga nazivaju Jerusalimom Indije. Prema predanju, osnovao ga je bog Šiva pre pet hiljada godina, i predstavlja središte sveta u hinduističkoj kosmologiji.
Nešto dalje, na gatu Manikarnika opazih dim. Tu su se upokojeni kremirali. San svakog hindusa je da bude kremiran na ovom mestu. Ritual kremiranja nalaže da se lomača sme zapaliti isključivo plamenom uzetim od svetog ognja koji bez prekida gori poslednjih tri i po hiljade godina; pre nego što zapali lomaču, dom radža, pripadnik odbačene kaste koja jedina ima pravo da obavlja ritual, kruži pet puta oko lomače što simbolizuje pet elemenata od kojih je sazdan univerzum. Svako drvo za paljenje ima svoju cenu (sandalovina je najskuplja).
Na obalama Ganga leže Varanasi i Haridvar, dva najsvetija grada u hinduizmu. Gang se spominje u najranijim svetim spisima ove religije. Ironija je da je ovo jedna od najprljavijih reka na svetu: njeno zagađenje tiče se četiristo miliona Indijaca koji žive duž njenog toka. U istoj ovoj vodi, u kojoj su se pred mojim očima bogomoljci potapali i umivali, molili i pročišćavali svoje grehe, svakih sto mililitara sadrži šezdeset hiljada fekalnih bakterija, što je sto dvadeset puta više od dozvoljene granice za bezbedno kupanje. Mogao sam vlastitim očima da opazim smeće kako se u masi naroda pomalja na površini vode, i, svestan da je ova voda isto toliko prljava koliko i sveta, užasavao sam se kada bi me veslo nekog drugog čamca poprskalo. A oko mene je bilo puno čamaca: ceo Gang je brojnim čamcima natovarenim ljudima ličio na antičku flotilu pred pomorsku bitku. Baš kada sam se pitao koliko opasan može da bude ovaj ritual kupanja, ugledao sam onog Engleza, mog saputnika, kako izlazi iz Ganga i dršćući trči nazad u hotel, zadovoljan što je ostvario svoju dugogodišnju fantaziju.
Hindustan
Mrak. Nestanak struje lišio je moju hotelsku sobu veštačkog osvetljenja. Bez prozora i golih, okrečenih zidova, soba je bila tek tolika da u njoj stane jedan ležaj, i koštala je dva evra po danu. Bez ventilatora na plafonu, boravak u sobi beše nepodnošljiv. Sparan vazduh naterao me je da izađem iz nje i odem u restoran hotela koji je posedovao klima uređaj. Čekajući na dolazak struje, porazgovarao sam sa vlasnikom hotela koji me je naučio kako da prepoznam falsifikovane novčanice – veština koja će mi biti od koristi na daljem proputovanju kroz Indiju. Kasnije sam ručao čomein (pržena rezanca) sa povrćem: kuvar i konobar bio je ista osoba, dečak. Vremenom sam uočio da sam se u Indiji često hranio jelima koja su spremali maloletni kuvari. U proseku, na svakih sto dece Indije osam njih obavlja fizički rad.
Često sam lunjao lavirintom starog Varanasija i u neverici posmatrao Indiju izbliza. Još uvek sam se oporavljao od šoka koji ni jednog pridošlog putnika ne zaobilazi. Prilagođavao sam svoja čula novim, jakim osetima: kolorit nadrealnih prizora, kakofonija truba dvotočkaša, trotočkaša i četvorotočkaša na zbijenim ulicama, zvuci zagonetnog peva iz hramova pomešani sa uličnom bukom, vlaga u vazduhu koja guši, vrelina sunca, osveženje monsuna, miris molitvenih štapića pomešan sa smradom životinjskog izmeta, ukus karija i đumbira... Tada je sve to delovalo teško svarljivo i iscrpljujuće, i osećao sam da je ta egzotičnost ipak bila prevelik zalogaj. Kasnije ću se sa izvesnom nostalgijom prisećati svih tih oseta koje tvore sećanje na Indiju, na boravak u njoj koji je sam po sebi pustolovina.
Često su sokaci starog grada bili zakrčeni svetim kravama koje su njuškale po đubretu ili leškarile se nasred prolaza. Više puta sam ugazio u balegu, i u tom trenutku molio sam se bogovima da pošalju monsun na Varanasi, jer monsun u Indiji ne samo da donosi radost i život, već i ispira izmet sa ulica. Hodao sam pravom, tradicionalnom Indijom, zemljom koja se u mašti Evropljana često svodi na stereotipe o maharadžama, slonovima i kobrama, kama sutri i čovekolikim božanstvima. Indija predstavlja mozaik kultura i dom najstarijih naroda i religija. Naši prapreci, prvi ljudi, prešli su iz Afrike prvo u južnu Indiju, preko mora, i odatle se raširili po ostalim kutovima zemljinog šara. U Kerali postoji klan bramina koji izgovara mantru koja se vekovima prenosila sa generacije na generaciju, još od doba prvih ljudi, još od doba kada jezik nije postojao, i zvuk tih mantri čini se bližim poju ptica nego ljudskom jeziku.
Indija je zemlja koja prolazi kroz najbržu transformaciju na svetu, to je najmnogoljudnija svetska demokratija i njeno stanovništvo će uskoro premašiti i stanovništvo Kine. Haotičnost ove zemlje u saglasju je sa hinduističkim konceptom cikličnosti ovozemaljskog života i konstantne promene: to se vidi i na indijskoj trobojci u čijem je središtu točak. Hindusi imaju četiri životna zadatka: da žive u harmoniji sa vrlinom (darma), da steknu bogatstvo i uspeh (arfa), da teže zadovoljstvu (kama) i da steknu prosvetljenje (mokša), to jest oslobađanje od večnog ciklusa rađanja i umiranja. Za razliku od avramovskih religija u kojima se veruje u zagrobni život na nebesima, hindusi, budisti i siki veruju u reinkarnaciju duše nakon smrti, a u čijem telu će se duša roditi zavisi od karme, to jest dobrih dela počinjenih u prethodnom životu. Primera radi, kraljevi Indije gradili su hramove da bi sakupili dosta dobre karme. Što više dobre karme čovek nagomila, u višoj kasti će se roditi, i obratno: ako je karma loša, čovek se u sledećem životu može roditi u telu životinje.
Život svakog Indijca obeležen je kastom u kojoj je rođen. Kasta je osnovna društvena struktura Indije. Postoje četiri kaste: bramini (sveštenici i učenjaci), kšatrije (ratnici), vaišije (trgovci) i šudre (radnici). Bramini su tokom stvaranja sveta navodno proizašli iz usta boga Brame, kšatrije iz njegovih ruku, vaišije iz bedara, a šudre iz stopala. Dno klasnog poretka čine daliti (slomljeni). Zovu ih i nedodirljivi. Danas u Indiji ima sto sedamdeset miliona pripadnika nedodirljivih. Milion dalita svakog dana ručno čisti izmet koji poseru pripadnici viših kasti: zanimanje koje se nasleđuje sa generacije na generaciju. Ovi prezreni ljudi ne smeju da se mešaju sa višim kastama, da obavljaju njihove poslove, da se venčavaju sa njima, da odlaze u njihove bogomolje, da se obrazuju propisno. Svake godine dvadeset četiri hiljade dalita nastrada od ruke viših kasti zbog svog društvenog položaja. Zovu ih skupljačima izmeta i pacojedima, jer oni najbedniji jedu pacove da bi preživeli.
Ovakve potresne činjenice nisu jedine koje srozavaju ugled najvećoj demokratiji na svetu. Mumbajski tajkuni možda oličavaju streloviti ekonomski bum Indije, ali jamačno ne oslikavaju pravo stanje nacije u kojoj trećina stanovništva živi ispod granice siromaštva. Postoji bolna i očigledna nejednakost između devedeset hiljada Indijaca milionera i trista pedeset miliona Indijaca koji žive sa manje od dolara na dan. A kad na te silne milione bednih dodamo šezdeset miliona dece na fizičkom radu, deset miliona prostitutki, pet miliona zaraženih HIV-om, milione homoseksualaca koje žigoše zakon, po jedno silovanje na svakih pola sata, onda shvatimo da nije sve tako ružičasto u Hindustanu.
Pored kasti, brak je jedno od glavnih obeležja indijskog društva. Svadbe su od tolike važnosti da katkad koštaju i preko deset hiljada dolara. Većina brakova je ugovoreno, i miraz ume da igra ključnu ulogu u njihovom sklapanju. Miraz se ponekad tako ozbiljno shvata da može da unesreći čitave porodice: godišnje se zabeleže hiljade smrti povezanih sa međuporodičnim sporovima oko miraza.
Još jedna stvar je od suštinskog značaja za život svakog Indijca. To je vera. Indija je najpobožnija nacija na svetu.
