Transsibirska i nazad

Moskva. Staljinovih sedam sestara, sedam gotovo istovetnih nebodera, koji dominiraju horizontom grada, bučna promenada Stari Arbat, Boljšoj teatar koji se ruši ali niko ne zna da ga opravi, Kremlj sa svojim višetonskim petokrakama od laboratorijski dobijenog smaragda, stambeni blokovi iz vremena hladnog rata od kojih se svaki, po potrebi, može pretvoriti u tvrđavu u kojoj se mesecima može živeti pod opsadom. Slušam priče o pod-podzemnom, predsedničkom, tajnom metrou, o institutu za proučavanje mumija, o Lenjinu kome su samo šake i koža lica prave, a koji počiva u staklenom sarkofagu na Crvenom trgu. Jedne večeri se penjemo, rasklimanim merdevinama iz dvorišta, na nekakav užasno visok krov, odatle, na nestabilnim nogama, lelujavim pogledom posmatramo noćne svetlosti grada. Drugom prilikom, Darja i Asja tvrde kako su napuštene, oronule zgrade nezaobilazan deo Moskve i njihovog detinjstva, a već pola sata kasnije guraju me uz nekakve urušene stepenice, sprat po sprat kroz zarušene zidove, isprovaljivane spratove, do samog vrha. Jedne noći palo im je na pamet da se definitivno mora videti park Lenjinovih statua, jedno macabre mesto gde je najveći deo statua komunističkih glavonja, nakon sloma komunizma, premešten iz ostalih delova grada. Nije tu samo Lenjin, iako je najbrojniji - čitavo društvo je na okupu, kao u starim, dobrim vremenima. Naravno, park je u te sitne sate zatvoren, pa preskačemo ogradu, i dok ispred neke ogromne statue slušam priču o nekadašnjem direktoru KGB-a koji je u smrt poslao bezbroj ljudi, a čiji je kip narod kasnije pljuvao, valjao ulicama i udarao šipkama, sa leđa nas zaskače čuvar i izvlačimo se tek posle dugotrajne rasprave i male "kompenzacije" kojom se, u Rusiji, dosta komplikovanih situacija može dovesti do ekspresnog završetka, sve uz osmehe i tapkanje po ramenu.

Crveni trg je bio zatvoren zbog terorizma, i tek ću dva meseca kasnije, zahvaljujući jednom lukavstvu, ipak uspeti da se njime prošetam. Iz Puškinske galerije pamtim neverovatnu kolekciju impresionista. I pomalo bizarnu salu sa mermernim i bronzanim kopijama najpoznatijih vajarskih dela na svetu. Šetuckam se kroz Gorki Park (koji je, sada, luna-park) i zviždućem "Winds of change".

Valja pomenuti i neverovatnu grandioznost i dekoracije moskovskih metro-stanica, među kojima nema dve iste - oslikane ili u mozaicima, u komunističkim bareljefima sa radnicima velikih bicepsa i zasukanih rukava ili prikazima starostavnih bitaka sa konjima i barjacima, čine da čovek totalno zaboravi i odakle ide, i kuda je krenuo, nego samo stoji razjapljenih vilica i blene u to šarenilo, dok mu metro odlazi ispred nosa uprtog u tavanicu. Oko 200 kilometara od Moskve, a u okviru čuvenog Zlatnog Prstena, nalazi se selo Suzdalj, prestonica srednjevekovne Rusije, sa svojih par hiljada stanovnika i pedeset crkava. Suzdalj je osnovan davne 1024. godine, a svaki vladar je smatrao za shodno da ovo mestašce na reci kamenki ukrasi po kojom crkvicom... gde god pogledaš, horizont je načičkan tornjevima, kulama, zidinama, krstovima, zvonicima, kupolama... Unutar jednog starog manastirskog kompleksa postoji i hostel, u kome se može udobno spavati za 5 evra.

Gotovo sve kuće u Suzdalju su od drveta, ofarbane u žive zelene, žute ili plave boje, sa mnoštvom vazdušastih, izrezbarenih ukrasa koji podsećaju na finu, starinsku čipku. Kuće su uglavnom male, kao niz šarenih igračaka uredno poređanih sa obe strane kaldrmisanih ulica oivičenih travnjacima i drvoredima. I dok lutaš uličicama, između bajkovitih kućica i starih, mahom oronulih tornjeva i kupola koje se pomaljaju iz mora zelenila, odmaraš se na drvenim mostićima preko bistre rečice Kamenke ili slušaš virtuozne, melanholične melodije ruskih crkvenih zvona u predvečerje, polako shvataš da pojam vremena dobija smisao tek negde daleko, izvan ovih crvenkastih zidina okruženih beskrajnim njivama i brezovim šumama.

Do Suzdalja se stiže lako - prvo treba u Moskvi uhvatiti električku (voz sa drvenim klupama, na kakvim su nekada sedeli Rogožin i knez Miškin) do Vladimira (4 sata vožnje) a odatle do Suzdalja postoji autobus (38 kilometara, sat i po - pa vi vidite kakav je put :))

Suzdalj toliko podseća na selo iz ruskih bajki da samo čekate kada će se pojaviti Černi Joška, ili kada ćete naići na kućicu na kokošijim nogama u kojoj stanuje Baba-Jaga...

Zatim.... tu je Irkutsk, centar Vostočnog Sibira, gradić gotovo na samom ušću reke Angare u Bajkalsko jezero. Hm da li utiče ili ističe, ne sećam se... no svejedno, Angara je neverovatno široka, i deli grad na dva dela, oba podjednako oronula. Kad je voz, posle četiri dana kotrljanja, ušao u ž. stanicu Irkutsk, bila je takva magla da nisam imao pojma ni da grad ima dva dela, ni u kome se delu ja nalazim... no našao sam internet kafe, kontaktirao Juliju, devojku koju sam od ranije znao preko ICQ-a, i koja mi je pomogla da pronađem jeftin smeštaj i narednih par dana me vodala uzduž i popreko po gradu.

Najlepši deo Irkutska izgrađen je u XIX veku, kada su ovde slati politički izgnanici, od kojih su mnogi bili bogati ruski plemići, koji su, zajedno sa svojim bogatstvom, u Sibir poneli i svoje obrazovanje i petrogradski način života, uspevši da, za kratko vreme, ovu prestonicu nedođije okite pozorištima, školama, raskošnim vilama i crkvama. Dekabristi su tako, u očima Rusa, postali neka vrsta romantičnih heroja oko kojih je ispleteno bezbroj priča - recimo, priča se da je Katarina Trubeckaja prevalila, u kočiji, 6.000 kilometara bez odmora, da bi pronašla svog muža, princa Trubeckog, na prisilnom radu u rudniku srebra. Raskošne vile Trubeckih i Volkonskih i danas su u centru grada, u blizini velikog bronzanog Lenjina koji nekome preti rukom u ulici nazvanoj po njemu samom. Irkutsk je i grad u kome je 1920. godine zarobljen i pogubljen beli admiral Kolčak, posle čega su crveni zavladali celom Rusijom.

Prvo što čovek u Istočnom Sibiru primeti jeste da se sve raspada, i da izgleda kao da se oduvek i raspadalo i da se nikada neće do kraja raspasti, kao da se zgrade, drvene kuće, rasklimani mostovi, zarđali autobusi i zgrade ispranih fasada drže na okupu nekakvim nevidljivim nitima koje vreme ne uspeva da prekine. Kažu da veliki deo tog raspada dolazi usled hladnih zima, kada puca beton i cigla a u trotoarima se otvaraju duboke rupe, koje niko ni ne pokušava da začepi, pa posle kiše grad izgleda kao ogromna baruština kroz koju se vuku čudovišni automobilski krokodili do pola točkova uronjeni u mutnu vodu.

Gradski autobus u Irkutsku. Remek-delo sovjetske tehnologije koje već ko zna koliko decenija uspešno razvozi putnike, po sasvim pristupačnoj ceni, brzinom ne mnogo većom od brzog hoda.

Već drugog dana sam u hotelu upoznao Džona, Amera koji je došao da trči na "velikom sibirskom maratonu" kojom prilikom je dobio majcu na kojoj je upravo to pisalo, i koju nije skidao svih tih dana, i verujem da je ni do sada nije skinuo, koliko je na nju bio ponosan :) I tako se, posle par dana, dogovorih sa njim da posetimo ostrvo Olkhon na Bajkalskom jezeru.

Bajkalsko jezero, džinovska banana dugačka 600, a široka svega 60 kilometara, najdublje jezero na svetu, ima jedno jedino ostrvo, po imenu Olkhon. Na ostrvu postoji jedno selo, Khužir, a u njemu žive Burjati i Rusi (cela ova oblast je odmah do republike Burjatije, u kojoj su većinsko stanovništvo Burjati, centralnoazijski narod koji broji dva miliona duša. Sibir je inače pun raznoraznih naroda - osim Burjata tu su i Evenki, Jakuti, Naneti, i još sijaset drugih, od kojih svaki ima svoj jezik, religiju, običaje, a mnogi i ne znaju ruski i žive u krajevima do kojih ne postoje putevi).

Tokom šestočasovnog čekanja na trajekt do ostrva, upoznali smo neke vesele Poljake, kampere, i neke Ruse... kada smo se konačno, u mrklom mraku, iskrcali na ostrvu, nismo imali predstavu gde ćemo spavati, ali posle 6 sati cirkanja vodke niko nije smatrao da je to (kao i bilo šta drugo, na svetu) neki poseban problem. Na kraju smo upali u selo i našli Nikitu, ljubaznog čovečuljka koji nam je pokazao jednu praznu baraku u kojoj smo mogli da noćimo. Tu je već bilo ozbiljno hladno, no na svu sreću imali smo neku limenu kantu za koju smo ispravno pogodili da je peć, a negde u blizini smo našli i nešto drva. Poljaci su za potpalu iskoristili neke sparušene komunističke knjige koje su negde iskopali. Dok su cepali stranicu za stranicom marksističke literature i gurali je u peć, na licima su im igrali neki čudni osmesi... :)

Po selu šetaju krave; sem njih, na ulicama po ceo dan nema žive duše. Stene su narandžaste, nebom proleću ogromni galebovi. Tu i tamo vidi se burjatsko obredno drvo okićeno krpicama koje ljudi kidaju od svoje odeće, kad prolaze, i vezuju za grančice - običaj koji se može videti i mnogo južnije, u Egiptu. Noću je lepo: mesečina, i ledeno hladno. U travi ima nekog sitnog, ljubičastog, cveća.

E da, tako to izgleda. Brežuljci, livade, jelkice, oblaci... i neizbežni, ledeni Bajkal, sa svojom savršeno čistom, pitkom vodom, koju nije potrebno rashlađivati :)

Na ostrvu provedoh dva dana, šetajući se po okolnim brežuljcima i istražujući obalu, pentrajući se po stenama i gubeći se u borovim šumarcima. Zanimljivo je da u Khužiru ljudi jako vole motore sa prikolicom kakvi se mogu videti u filmovima iz II Svetskog rata. Zanimljivo je takođe da struju imaju po par sati nedeljno, jer je proizvodi elektrana na naftu koju su, za vreme Saveza, donosili tankeri iz Kazahstana, a koji, eto, već petnaestak godina više ne dolaze. Kada dođe struja, ljudi to iskoriste da uključe televizor i čuju šta se dešava u ostatku sveta ili pogledaju neki film, što je, imajući u vidu koliko je ostatak sveta daleko od ostrva Olkhon, za stanovnike Khužira manje-više isto. Na ostrvu ne postoji nijedan telefon.

Možda zbog komplikovanog stizanja do tamo (raznjakani minibus i zatim trajekt čiji dolazak zavisi od položaja planeta ili tako nečega), ili zbog odsustva svake komunikacije sa ostatkom sveta, ili - na kraju krajeva - zbog toga što se radi o malenom ostrvu u ogromnom jezeru 300 km severno od Irkutska - nikada pre toga nisam imao osećaj takve... daljine? Dovoljno je samo pogledati na mapu i videti gde si, da te sveg prožme onaj osećaj kako si negde jako, jako daleko, i tek je tamo, na ostrvu, zaista počeo da mi biva jasan pravi smisao svih tih neverovatnih, beskrajnih prostranstava koja treba preći da bi se dospelo tamo, zajedno sa svešću o tome koliko je ova naša planeta zapravo mala, i koliko smo mali mi na njoj.

Ponovo u Irkutsku. Sa Poljacima i Rusima sam se rastao još na ostrvu, a Džon narednog jutra odlazi na avion za Frisko. Slučajno nalećem na bračni par Amera koji su došli čak u daleki Sibir da usvoje dvoje dece. Svašta ljudima pada na pamet (deca otporna na niske temperature?) Tradicionalno neljubazno Rusko osoblje hotela pokušava da mi objasni da ne smem da se tuširam, jer onima u sobi ispod prokišnjava krov. Još malo bauljam po gradu sa Julijom, a sutradan sedam na voz za Ulan-Bator. U kupeu je bio i jedan mlad Mongol koji studira medicinu, i bračni par Engleza koji su u Engleskoj izdali kuću i sad putuju po dalekom istoku, gde ne uspevaju da potroše ni četvrtinu rente koju mesečno, za kuću, dobiju, i tako, zapravo, štede time što putuju. Posle dve nedelje u Rusiji, kaže gospodin, uspeo sam da naučim jednu jedinu rusku reč. Koju, pitam ja. Tak, kaže on. Tak? - pitam ja. Da, kaže on, it means "like that". Eto, u takvim lingvističkim diskursima je prošao dan, i noć, svi smo zaspali kao topovi ili jaganjci ili što bi rekli Englezi kao balvani, i probudilo nas je, u Ulan-Batoru, narednog jutra, kuckanje o staklena vrata kupea. Mongolska provodnica nas obaveštava da smo stigli i da treba da izađemo, a mi unezvereno sedimo u pidžamama, raščupani, i pokušavamo da se prisetimo gde smo to stigli, i u čemu je uopšte poenta stizanja ako zbog toga čovek mora da ustaje iz kreveta.

Burjatsko sveto drvo. Kad prolaziš pored, otkineš komad odeće i zavežeš za grančicu. Dobro za sreću. Nije dobro za odeću.

Izlaskom iz voza, tog sunčanog dana, na pločnik ž. stanice u Ulan-Batoru (mong. "Crveni Heroj"), započinje jedna, u svakom pogledu nova i drugačija, etapa mog putovanja - a samim tim, na izvestan način, i mog života, tog putovanja koje se sastoji od većih i manjih putovanja. Mongolija. Dovoljno je samo pogledati nebo, omirisati vazduh, i ne tražiti od života ništa više nego da se bude, tada, tamo.