Transsibirska i nazad

Mongolija je zver - divlja i nevesela. Kamen je zver, voda je zver, čak i leptir pokušava da ubode. A u čoveka mongolskog ne zna se kakvo je srce - vele, obučen je u kože, nalik na Kineza, i nastanio se sa one strane pustinje Nor-Koj, daleko od Rusa. Vele i to da će otići iza Kine i Indije u plave neznane krajeve (Vsevolod Ivanov)

U centru Ulan-Batora pronalazim mali hostel, koji mi je neko preporučio, Nasaan's guesthouse. Odlazim u kinesku ambasadu i saznajem da je, za Jugoslovene, viza besplatna, ali se čeka desetak dana. Bez ikakve ideje šta bih radio tokom tih desetak dana, ostavljam pasoš i vraćam se u hostel, i obuzima me nekakva usamljenost. U spavaonici su, sem mene, i neki Francuzi, koji su u prvih pet minuta uspeli da me iznerviraju pitanjem da li se u Srbiji priča engleski.

Već sledećeg dana upoznajem Kanadjanina Charles-a koji me je, par meseci ranije, našao na lonely planet forumu, i pogodilo se, sasvim neplanski, da smo stigli u UB istog dana. On je došao iz pravca Pekinga, i imao je nameru da obiđe sve bivše sovjetske republike (što je i ostvario; sedam meseci kasnije sreli smo se u Novom Sadu) a već popodne upoznajem Odeda, Izraelca koga je neko na ž. stanici olakšao za novčanik, pa sam onda ja išao sa njim u policijsku stanicu, da se sklopi zapisnik, na ruskom, zbog osiguranja. Predveče stižu i dva Korejanca, a u pola noći i Šinobu, Japanka sa kojom sam se, tada, dogovorio da se, za 10 dana, nađemo par hiljada kilometara istočnije, u Pekingu, ispred zoološkog vrta. Jedan riđobradi Irac (koga smo odmah prozvali Ginger Moses), koji je upravo bio pristigao iz Kine, daje mi svoju lonely planet "China" knjižurinu koja će se, kasnije, pokazati od neprocenjive koristi.

Scena na pijaci Naraam Tul, u Ulan Batoru. Ovde se može kupiti manje-više sve što je jednom nomadu potrebno - konjska oprema, materijal za jurte, odeća (uglavnom tradicionalna, kao što je nosi gospodin na slici), male limene pećke, alat, i slično.

Ulan Bator je mali, ne znam da li je veći od Novog Sada. Oko trećina gradskog stanovništva živi u jurtama, okruglim belim šatorima koji iznutra mogu biti uređeni kao moderni stanovi, sa sve frižiderom i televizorom. Sa svih strana su visoka brda, nad gradom neprestano kruže orlovi, ljudi su vrlo ljubazni i pomalo stidljivi, a gotovo svi znaju ruski. Na glavnom trgu nalazi se mauzolej Sukhe-Batora, osnivača nezavisne Mongolije. Na svakom koraku mogu se videti budistički sveštenici u svojim narandžastim togama. Najveći i najstariji hram je Ghandan Khiid, koji se sastoji od više građevina, a u najvećoj se nalazi ogromna zlatna statua mnogorukog bude, toliko visoka da joj se glava tek nazire u polumraku hrama. Zidovi, iznutra, izgledaju kao pčelinje saće, u čijoj svakoj ćeliji sedi po jedan maleni buda - ima ih više stotina, a verovatno i hiljada.

Zavirujem u jednu od manjih zgrada i tamo vidim budistički podmladak, decu od možda 6 do 10 godina starosti kako kleče u nizu, jedni naspram drugih, sa obe strane dugačkog drvenog stola i, u pola glasa, mrmljaju molitve. Svaki ispred sebe ima svoju fiokicu u kojoj mu se nalaze knjige, papiri, brojanice, itd. Dvorište hrama čini trg sa mnoštvom golubova. U kompleks se ulazi kroz kitnjastu kapiju, ispred koje sedi par staraca-astrologa koji proriču sudbinu iz par kockica i tri probušena novčića ispisana znakovima tibetanskog pisma. U dvorištu hrama nalazi se veliki metalni ćup sa zvoncima koja treba udariti u prolazu, kao i molitveni valjkovi koje treba, takođe u prolazu, rukom zavrteti u pravcu kazaljke na satu, a nikada suprotno (unutra se nalaze ogromne rolne tankog papira ispisane molitvama koje se "aktiviraju" vrtenjem - mnogo zgodnije nego da se sve izgovara, zavrtiš molitvu a ona se, nekim tajnim kanalima, automatski isporučuje bogu. Jedini je problem što nema "customizacije" ;)

Sveštenici ispred hrama Ghandan Khiid. Unutra, od poda do tavanice, stoji zlatna statua mnogorukog bude.

Pamtim još jedan veliki hram, novijeg datuma; dva sveštenika, sa kojima sam, tamo, razgovarao, bili su veoma radoznali i ljubazni, i znali su ruski i engleski. Hram je nov - osnovao ga je, pre desetak godina, neki hodočasnik iz Indije. Tu sam proveo par sati, na klupici, zajedno sa vernicima, posmatrajući molitvu. U staklenoj vitrini bile su tri velike statue različitih buda, za koje pretpostavljam da su Samyaksam (poznat i kao Bodhisattva, onaj koji prosvetljenje doživljava sam od sebe, i zatim prosvetljava druge podučavajući ih Dharmi), zatim Pratyeka (tihi Buda, koji istinu o Dharmi čuva za sebe) i Sravaka (prosvetljenje može samo da primi od drugog, ali ne može sam doći do njega). Učenici, u glas, pevuše molitve, a dvojica, povremeno, sinhronizovano udaraju u gong. Stariji sveštenik ima bubanj sa dve privezane kuglice, a jedan od učenika drži činjele. Jedan po jedan ustaju, idu do vrata, prinose ponude budama (nekakve kupaste kolače) i zatim se vraćaju i ponovo sedaju. Vernici zamišljeno sede, poneko vrti brojanice, neka starica se vuče po podu i mrmlja molitve. Stari svešenik povremeno prošeta sa kadionicom i okadi celu unutrašnjost crkve i svakog vernika posebno. Jedna od sjajnih stvari u Ulan-Batoru je hrana. Ako se držite malih restorana sa dva-tri stola, ceo ručak, sa dva glavna jela i svim mogućim dodacima neće vas izaći više od pola evra.

Nacionalno jelo je "buuz", tzv meat dumplings, kruškaste pufne od testa ispunjene mlevenom jagnjetinom i lukom. Zatim hušuur, palačinka punjena mlevenim mesom... i neizbežni beli, slani čaj, koji se pravi od jakove masti i ko zna čega još, a koji tamo svi piju.

Osim velikog hrama Ghandan Khiid, koje je srce mongolskog budizma, svi ostali hramovi su relativno novi. Pre komunizma, kažu da je trećina stanovništva Mongolije živela po budističkim hramovima, kojih je tada bilo par hiljada. Za vreme Sovjetskog Saveza (čiji deo Mongolija, zvanično, nikada nije ni bila) svi hramovi su porušeni, a sveštenici poslati u gulage po Sibiru. Sačuvan je samo Ghandan Khiid koji je bio pretvoren u muzej.

Budistički klinci, na trgu ispred velikog hrama. Decu je važno početi vaspitavati na vreme... Sve je patnja, rekao je Buda, a flaša Pepsi-kole je tu da je ublaži i, ukoliko je to uopšte moguće, svede na neki podnošljiv nivo.

Pošto moram da sačekam desetak dana da mi se izradi viza za Kinu, dogovaram se sa Odedom, Izraelcem, da odemo na severoistok, u stepu, da probamo da nađemo te famozne stepske nomade koji žive u šatorima, da vidimo te nadaleko čuvene konje i konjanike... većinu stvari ostavljamo na čuvanju u hostelu, i ponevši samo par potrepština hvatamo autobus za Terež, brdovito-šumovito-stepovitu regiju poznatu po netaknutoj prirodi. Oded je, zaboravih da kažem, u UB stigao kopnom iz Indije, prešavši Tibet i celu Kinu, u koju se, u međuvremenu, zaljubio, i odlučio da se, nakon Mongolije, vrati u Peking, da tamo provede godinu dana učeći jezik.