|
Pošto je Čehov već napisao sve što se može napisati o stepi (doduše ukrajinskoj, a ne mongolskoj, al stepa je stepa, kaže stara stepska poslovica) zainteresovane čitaoce bih preusmerio na istoimenu knjigu, a ja nastavljam dalje sa putopisom. Dakle, već u intimnoj atmosferi autobusa, u kojoj svi seđaše jedni drugima na glavama, upoznasmo jednog čičicu sa kojim se pogodismo da za nekih dva evra dnevno imamo, u njegovoj gostinjskoj jurti, noćenje sa tri obroka. Izašli smo, posle više časova vožnje, na poslednjoj stanici, tj na mestu gde zemljani put jednostavno prestaje i počinje trava. U busu smo upoznali i dvoje Nemaca, koji su prvo hteli da idu sa nama, a onda, kada se, po izlasku iz busa, ispostavilo da se do logora može stići samo na konjima, devojka se jednostavno okrenula i otpešačila par stotina metara dajući na znanje da to nikako ne dolazi u obzir, a momak je otišao za njom, izvinjavajući nam se, k'o da nam je nešto skrivio. Pretpostavljam da su sačekali autobus za nazad, koji je sigurno naišao u narednih dvadesetak sati :)
 |
| Jedno od mnogobrojne dece našeg vrlog domaćina. Na onu 'ladnoću uopšte im ne smeta da okolo tabanaju bosi, a često tako i jašu. Zanimljivo je da se deca prema konjima odnose kao prema kućnim ljubimcima - igraju se sa njima, skaču sa jednog na drugi, itd. Na slici je ćerkica, a iza nje se vidi potočić koji je jedini izvor pijaće, kupaće, i sve ostale vode. |
Čičicu je dočekao sin sa dva konja, ali kada je video da imaju goste, izgubio se nekud i kroz sat i po vratio se sa još dva. Pošto smo prošli ubrzani kurs jahanja (nekako sam se popeo na konja, na svu sreću pogodio sam bar koji je prednji a koji zadnji deo, a čiča je uhvatio uzdu, povukao je u levu stranu i rekao na levo, zatim u desnu stranu i rekao na pravo i onda unazad i rekao stoj. Ja sam pitao to je sve? a on je rekao to je sve. Tako se završila moja jahačka obuka čiji se izvrstan kvalitet pokazao već narednog dana, kada me je, pri jahanju kroz šumu, jedna grana jednostavno skinula sa konja.
No mnogo pre toga, neposredno 20ak minuta po prvom uzjahivanju, pokazalo se da ćemo morati da pređemo nabujalu blatnjavu reku, u kojoj konj uopšte ne vidi gde staje i malo malo pa klecne i oklizne se na nevidljivi kamen, a rečna struja ga divljački vuče u stranu. Odedov konj se okliznuo tako da se on kompletno zagnjurio u mutnu vodu, dok sam ja prošao bolje - bio sam potopljen samo do pojasa, koliko je bio nivo gaza.
 |
|
Evo i našeg domaćina, koji je upravo uzjahao konja upecavši ga dugačkom konjskom pecaljkom u narodu poznatom kao urga.
|
|
Našim domaćinima, koji su jahali pored nas, sve je to bilo neverovatno smešno i nisu prestajali da se smeju, dok je meni, na klecavom konju usred matice, nekako izmicao komični aspekat te blatnjavorečne situacije. I tako smo, u smiraj dana, gladni i totalno mokri, bez rezervne odeće, stigli u nomadski logor.
Dobro su nas nara'nili, nek im je na čast. Zatim smo zapalili vatru na kojoj smo očas posla osušili odeću i spalili jedan deo moje patike. Na sredini naše jurte bila je mala limena peć, a dobili smo i naramak drva, i imali priliku da posmatramo kako se vatra pali bez papira, bez granja, samo sa cepanicama (veština koja me je totalno oduševila i za koju su mi trebali sati i dani bezuspešnih pokušaja da bih je - delimično - savladao).
A noću... nezapamćena tišina. Mrak. Zvezde. Prostrana livada obrasla kratkom travom, sa svih strana opkoljena gustom šumom. Par mlečnobelih, okruglih jurti koje se belasaju na mesečini. Pipkaš zemlju bosim stopalima, mrzneš se na hladnom vetru, stojiš tako i bleneš u mrak i moraš da se uštineš da bi poverovao da si zaista tu, baš tu, na toj zemlji, na toj livadi, u toj šumi, u tom trenutku tvog života. Ne umem da sročim, ni da napišem, sada, šta sve za mene znači ta reč, Mongolija.
|
|
Deo pogodbe sklopljene u autobusu glasio je da imamo pravo na neograničeno, besplatno jahanje konja po slobodnom izboru (konji ovde nisu zatvoreni, nego su sve vreme napolju, po livadama i šumama, a kako koji malo odluta i zagubi se, neko dete odjaše da ga potera nazad). Kažu da solidnostojeća mongolska porodica ima oko 40 konja, i da je ovo jedina zemlja na svetu koja ima više konja nego ljudi (na ovom ogromnom prostranstvu živi jedva nešto više od 2.5 miliona stanovnika). Mongolski konji su relativno mali, snažni, žilavi i prilično loše vaspitani, užasno prgavi i tvrdoglavi, stalno vuku na svoju stranu i jahači ih obilato časte šibom. Kasnije, u Egiptu, sa arapskim konjima, imao sam priliku da vidim šta je to konj sa manirima, koga i najmanji, jedva osetan trzaj uzde momentalno usmerava tamo kuda treba da ide. Na svu sreću, pad sa konja niskog rasta i nije tako strašan, posebno ako je dole meka trava :)
|
Da, to sam ja, na auto-putu nazad za Ulan Bator. Na svakih par sati naiđu po jedna kola, pa je autostop dosta nezgodan... no, svaka kola će vas povesti, tako da nije ni loše :)
|
|
 |
|
Naš prvi komšija, čija se jurta nalazila oko pola kilometra dalje, na istoj livadi. Verovatno se sprema da pomuze kobilu da bi napravio omiljeno alkoholno piće koje rusi zovu "kunmis" a mongoli "airag".
|
|
Iz kombija koji smo, posle par sati šetnje putem, ustopirali, prvi (i jedini) put u životu video sam kamile u trku. Bile su dosta daleko, a i bilo mi je bezveze da zaustavljam čoveka, pa fotografije, na žalost, nema. Ali, eto, zamislite dve kamile kako trče, same samcite, po velikoj travnatoj livadi. Po povratku u UB rastao sam se sa svojim saputnikom koji je, sa nekim Englezima, otišao da obilazi velika severna jezera, a ja sam seo u voz za Sajnšand, gradić u samom srcu pustinje Gobi.
|
