|
Sainšand, reč koja neodoljivo podseća na Sunshine, ime je grada koji je, u srcu beskrajne pustinje, izgledao "kao čudna igračka na starom, ispucalom dlanu", što reče Gorki, doduše ne za Sainšand nego za gradić Okurov. Sasvim u skladu sa onim što, izgleda, u mom životu, postaje tradicija, a ogleda se u nekoj perverznoj igri sudbine - za vreme koje sam proveo u pustinji Gobi, skoro stalno je pljuštala kiša, i svuda okolo, u pesku, bile su manje i veće barice. Eto vam pustinje. U vozu sam bio jedini ne-azijat, što je izazvalo prilično interesovanje ostalih putnika, jer sav normalan svet u Peking ide međunarodnim vozom, a retko kome će pasti na pamet da se klanca lokalnim vozovima od jednog do drugog zaboravljenog gradića u pustinji. Ipak, upravo ti gradići su mi ostali u sećanju kao neka od najneobičnijih mesta na svetu. U Sainšand stižem kasno noću, na stanicu koja je dva kilometra izvan grada, u pustinji. Prevoza nema, rasvete nema, nema nikoga i ničega, samo prazna stanična zgrada, i ja koji stojim, tako, gledajući u pesak pred svojim nogama, i razmišljam zašto sam baš tada morao dobiti strašan napad alergijske kijavice i u kom pravcu uopšte da krenem kada je svuda isti mrak (samo par uličica u centru Ulan Batora ima uličnu rasvetu; ostatak grada, kao i sve ostale gradove u Mongoliji, noću obavija totalna tama, tako da, čak i ako ste samo par kilometara od grada, nema šanse da ga vidite) no iz voza izlaze neki ljudi i, reč po reč, povezoše me do centra, pronađoše i neki ruinirani sovjetski hotel, razbudiše poslugu, i ja se, naposletku, nađoh u krevetu, u ogromnoj praznoj sobi. Duge kišne sate provodio sam na velikoj natkriljenoj terasi hotela, a društvo mi je pravila jedna devojka, učiteljica, koja je čula da je u gradu neki stranac, pa je došla jer joj je to, kako reče, jedinstvena prilika da vežba engleski, koji jako želi da nauči. Kratke pauze u pljusku koristio sam za smucanje gradom i pentranje na okolne dine.
U toku jedne šetnje gradom, na trgu u centru, koji je jedino mesto gde se mogu videti dva-tri stabla drveta, prišao mi je mlad čovek po imenu Ozgonbaatar, što znači, ne sećam se tačno, sin heroja ili poslednji heroj, tako nekako. Dobro je govorio ruski a standardna rečenica "davaj posedim, pogovorim" rezultirala je sa par sati zanimljivog razgovora u kome sam ja bio, uglavnom, slušalac. Pričali smo o milion stvari, i on mi reče da je šamanista. Na moje pitanje kto tvoj bog? odgovorio je nebo, eto moj bog. Reka, eto tože moj bog. I gora, i zemlja, vsjo eto moj bog. Rekao je i da su većina ljudi, u tom gradu, komunisti, a komunisti nisu dobri ljudi. Vadi iz džepa nekakav plastičan cvet i objašnjava mi kako se šamanisti mole, raširenih prstiju. Kaže i da je jurta bolja od kuće jer sa kućom si tu gde si, a jurtu uvek možeš da spakuješ, staviš na kamilu, i odeš negde drugde, gde je, možda, bolje za tebe. Sem toga, u centru jurte je peć (toplica), u njoj je vatra, a u vatri je takođe bog. Saginje se i crta u pesku kvadrat, i pored njega krug, svaki sa tačkom u centru. U kvadratnoj kući, kaže, po ćoškovima čuče plohi dusi, i vatra ne može odatle da ih istera, a u jurti, koja je kružnog oblika, nemaju gde da se sakriju od dejstva vatre, jer ona se širi kao krug i ubija sve zlo i mračno. Kaže da ima dve ćerke koje se školuju u prestonici. Pitam ga ko je njihov bog, a on mi kaže da ne zna; ne govore mu. U zbirci ispovesti starog indijanskog vrača pod nazivom Crni Los priča, vrač Sijuksa izgovara ove reči: ...ove male sive četvrtaste brvnare koje vidiš. One su loše, jer u kvadratu nema moći. Primetio si da sve što Indijanac radi, radi unutar kruga. To je zbog toga što Sila sveta uvek deluje u krugovima i sve teži da bude okruglo (...) Sve što sila sveta stvara, stvoreno je u krugu. Nebo je okruglo, kao i sve zvezde, a čuo sam da je i Zemlja okrugla kao lopta. I vetar, kada je na vrhuncu svoje snage, okreće se. Ptice prave svoja gnezda u obliku kruga, jer je njihova religija ista kao i naša. Čak i Sunce na svom putu od izlaska do ponovnog zalaska tvori krug. I Mesec ide istim putem. Oba ta tela takođe su okrugla. Čak i godišnja doba u svojoj smeni formiraju veliki krug i uvek se ponovo vraćaju tamo gde su bila. I život čoveka je krug koji počinje sa jednim detinjstvom i završava se u drugom. Naši šatori bili su okrugli kao gnezda ptica i uvek postavljani u krug tako da formiraju obruč naroda, gnezdo sačinjeno od mnogobrojnih gnezda, gde je Veliki duh namenio da podižemo svoju decu.
U sitne noćne sate, dolazim na ž. stanicu i ispostavlja se da do voza za Zamn-Uud, pustinjski gradić na granici sa Kinom, imam još čitavih 5 sati, i zato sedam i vadim knjigu o Kini koju mi je, u Ulan Batoru, poklonio Ginger Moses. Knjiga je šarena, živih boja, sa mnogo slika, i ostali ljudi na stanici (koja je sada, k'o za inat, puna sveta) povremeno prilaze, pažljivo mi je izvlače iz ruku, prelistaju, zatim mi je vrate, lako se naklone i odu nazad na svoje mesto. Da ne pominjem krug dece koja su se oko mene stvorila i sve vreme me, otvorenih usta, posmatrala, na svega par santimetara od mog lica, tako da osećam miris žvakaćih guma. Skoro svako dete u Mongoliji žvaće gumu. No eto, dođe konačno i taj voz, pun i prepun, unutra svi spavaju, uguram se na sedište pored neke debele žene, zaspale, i pokušavam i ja da zaspim, naslonjen na stočić. Budim se, ujutru, u Zamn-Uud-u. Ovaj pogranični gradić je u mnogo boljem stanju od Sainšanda. Zgrade su novije, veće, od ranog jutra gomila sveta tiska se oko graničnog prelaza. Pratim reku ljudi i nalazim neki zarđali kombi pun putnika. Pogađam se sa vozačem da me preveze do Erliana, koji je u Kini. Stojimo, satima, u koloni, na uskoj traci puta pod vrelim pustinjskim suncem, i svi osećamo kako temperatura raste iz minuta u minut. Primiče se i podne, vrućina postaje neizdrživa. Sedim, na usijanom pesku, sa dve devojke iz Mongolije. Pričamo, čekajući da se kolona automobila pomeri za par santimetara, u pravcu kineske carinske postaje. Bile su studentkinje i išle su u malo pogranično mesto, u Kini, da kupe jeftinu robu i preprodaju je, zatim, u Ulan-Batoru, na čuvenoj pijaci Naraam Tul, gde vazduh miriše na konje a nebom kruže orlovi. Razgledaju moj pasoš i traže da im pričam o Grčkoj, toj dalekoj, čudnoj zemlji koje se sećaju iz škole. More, hilajde ostrva, belo mramorje u planinama, lađe i galebovi i ribarske mreže u svitanje, sve mi to dolazi u misli, ali u vrelom, suvom vazduhu sve izgleda nekako lažno, izmišljeno. Ne znam šta sam im tada rekao, ali se dobro sećam da sam se, nekoliko nedelja kasnije, na obali okeana, setio svega što sam im, onda, trebao reći. Svuda okolo bila je pustinja, zelenkasta od retke trave koju su probudile kiše što su, tog leta, u Mongoliji padale češće nego ikad. |
