Prodor na sever

Usledilo je podne 27-og septembra, vreme da se ide na volonterski kamp pokraj Berlina. Sledeći uputstva, otišli smo u jedno predgrađe odakle treba da uhvatimo voz za Vilmersdorf gde će nas u naznačeno vreme sačekati organizator. Međutim, ispostavilo se da su uputstva netačna, te da se voz za Vilmersdorf može uzeti u sasvim drugom delu grada. Opet se koristeći lokalnim vozovima i metroom, stigosmo u to mesto gde uzesmo voz za Vilmersdorf, već sasvim zabrinuti jer smo znali da je vreme kad nas organizator čeka u Vilmersdorfu da nas odvede u obližnje selo gde se održava volonterski kamp već odavno iza nas. Nikola je već paničio jer spavanje na stanici u tom selu ne čini se baš prijatnim. Ali onda smo upoznali jednu devojku u tom vozu, i ispostavilo se da i onda ide u Groß Fredenvalde (to selo) – ona je bila vođa kampa.

Stanica u Vilmersdorfu je pusta i nalazi se u pustom okruženju, kao da uticaji grada nimalo ne dopiru ovde. Tu nas je sačekao Andreas, prvi vođa kampa (ona devojka je samo zamenjivala drugog vođu na par dana). Prvi utisci ne behu baš najbolji. ''Ovi su štrokavi, bre'', dobaci mi Nikola dok smo čekali da oni popuše po jednu. Zatim smo se odvezli u Groß Fredenvalde, selo u vukojebini od svega 80 stanovnika. Upoznali smo se sa ostalim volonterima, i moje mišljenje o kampu se sasvim promenilo: bio sam srećan da vidim da su svi volonteri izgledali smireno i krotko.

A ono što mi je srce najvećma uzbudilo jeste Poljakinja svetloplave kose, plavih očiju i plave puti – takve fatalne lepote da će igrati važnu ulogu u pravcu mojih evropskih lutanja. Bila je to zaljubljenost na prvi pogled koja ostvaruje svaku nemogućnost i iziskuje najveće žrtve. Ali nije se sve odvijalo onako kako sam očekivao...

Život na kampu se odvijao sam od sebe i iz časa u časa sam sve više voleo ovo mesto i volontere u njemu. Boravak u netaknutoj prirodi nas je nagonio da uživamo u svakom dašku vremena koje smo provodili zajedno, te smo radili svakovrsne stvari. Fudbalska utakmica ''Serbo-italija'' protiv ''Rumuno-nemačke'', vožnja biciklama po seoskim sokacima, odbojka na pesku, kupanje u jezeru na deset stepeni, tišina oko logorske vatre pod noćnim nebom, plesanje na mesečini, ''igra'' sa bikovima – sve to nam je pružilo neponovljivo zadovoljstvo. Inače, bilo nas je 9 volontera: dve devojke iz Španije, momak iz Italije, Rumun, Poljakinja, Finkinja, Japanka i dva lidera iz Nemačke. A i volonterski rad je umeo pružiti užitak, kao što je recimo seča drva.

Bili su to oni dani kada se ne misli ni na šta nepotrebno i kada u srcu provejava samo sreća sadašnjice. Međutim, sa druge strane prikradalo se nešto što donosi bol – zaljubljenost, i to ne ona prava već nekakvo divljenje i tuga što to divljenje ne nalazi odjeka. Dvojaka osećanja su vremenom rasla u mome srcu na kampu – spokojstvo i jedinstvo sa okolinom sa jedne strane, i nemir i nešto nalik na sen ljubavi sa druge, i jaz između njih je činio moj boravak na kampu sve nesnosnijim. Odlučeno je da se za vikend poseti Berlin. Moja duševna rastrojenost zbog Lusi je u petak uveče dostigla vrhunac, i ja prosto nisam želeo da me dragi ljudi kraj mene gledaju i pamte takvog. Stoga je pala čvrsta odluka: u subotu ću napustiti kamp, Berlin i Nemačku i otići u Dansku. I tako sam se oprostio od grupe volontera i kampa u Groß Fredenvalde-u.