|
Ni sam ne znam kako sam se obreo na Berlin Hauptbahnhof-u, najmodernijoj železničkoj stanici na svetu. Još uvek su mi u ušima odzvanjali poznati glasovi i smeh, a pred očima mi se pomaljala poznata lica. Ušao sam u prvi voz za Hamburg, po prvi put krenuvši na put sam samcit i po prvi put pomislivši na to da je božiji dar slobodno hoditi vaseljenom, da je dar hoditi po ostvarenju svojih snova, i da taj dar valja predočiti u beleške koje sam u tom trenutku začeo. Voziti se vozom po Nemačkoj je nešto najjednostavnije i najudobnije. Intercity express-om sam za stotinak minuta stigao u Hamburg, veliku luku i grad koji jedini na svetu ima jezero u svom centru i koji ima više mostova nego Venecija i Amsterdam zajedno. Međutim, grad je tako prepun ljudi (tome doprinosi i festival koji se tada odvijao) i to takvih ljudi da sam se prvi put osetio strancem u ovoj zemlji u kojoj su ljudi tako drukčiji.
No, pođem ja u jednočasovnu šetnju gradom sa sve rancem na leđima. Ono što daje živost i lepotu svakom gradu i ono u čemu osobito uživam dok putujem jesu ulični muzičari. Naišavši na njih, sedoh malo da odslušam Seviljskog berberina i za tili čas se upoznah sa nemačko-francuskim parom koji mi je pokazao malo grad i dao zanimljive informacije o njemu. U samom centru se nalazi jezerce oko kojeg se vrzma gomila ljudi, a blizu se nalazi i zgrada gradonačelnika koja važi za najlepšu u gradu. Ne mogu reći da žalim što napuštam ovaj grad jer je previše bučan i zapadnjački za moj ukus. Ušavši u voz za Kopenhagen, iskoristio sam trenutke osame da se prisetim svega... Trgoh se jer voz za Kopenhagen stade u nekakvoj hali i nikako da krene. Svi izađoše iz voza pa uradih tako i ja, verovatno je neka pauza posredi. Kad ono – ubrzo se obreh u nečemu nalik na tržni centar. Pogledah kroz prozor – more! I još se miče! Pa, naravno, voz se nalazio u feribotu.
|
Prodor na sever
Strana 4 od 9
