Prodor na sever

Sledeće jutro u Kopenhagenu sam dočekao sa ne baš jasnim pogledima na budućnost. Mogu reći da mi je grad dosadio, ili čak smučio, budući da je definitivno najskuplji grad u koji sam ikad bio; ulaznice za mesta koja valja posetiti nisu manje od 10 evra a o popustima za studente nema ni govora. No, odem ja vozom u Helsinger (opet samo sa kišobrančetom u ruci) u kome se nalazi Hamletov zamak na obali mora preko kojeg se vidi švedski grad Helsinborg. Priroda je ovde odista lepa, i bilo mi je uživanje da posmatram kako talasi zapljuskuju stene na obali.

Najzad, hladnoća, kiša, železnička stanica koja prokišnjava i u kojoj ljudi nemaju više gde da sede pa prave ''piknike'' na podu – sve me je to nagnalo da što pre odem iz Danske.

Ove retke pišem u feribotu koji prenosi preko mora voz za Hamburg. Odveć je noć a ja ne znam šta da tražim u Hamburgu. Gladan sam i muka mi je. Gde ću noćas spavati? Kuda ću ići? Ne znam. Skitajući po Evropi, dopustiću vetru da me odnese ili na istok, u Austriju, ili na zapad, u Francusku.

Ove retke pišem u kući Iračana u Salcburgu. Evo kako sam završio ovde: u vozu za Hamburg, uprkos ne sasvim obećavajućim izgledima za budućnost, bio sam optimista i slušao muziku na jednoj slušalici pošto se druga pokvarila. Ranije su mi se železničke stanice u Nemačkoj činile isuviše doterane, uređene, jedna nalik na drugu, ali sada, u poređenju sa onom u Kopenhagenu, stanica u Hamburgu mi se učini kao nešto što se mora voleti. Ona je bila i čitav jedan tržni centar sa svime neophodnim. Odmah sam pohrlio da jedem jer je klopa bila raznovrsna i podnošljivo skupa. Pojeo sam tri pice, poslužio se internetom – kad saznah da je poslednji voz za Štutgart (odakle bih lako uzeo voz za Strasbur) otišao pre pet minuta, a prvi sledeći je za šest sati, to jest u pet ujutru. Problem je bio što nakon ponoći nema vozova ni za jedan veći grad.

Dremanje na stolici na peronu, hladnoća, neizvesnost i usamljenost – to su bili teški trenuci ovog putovanja. Rešio sam da uđem u prvi voz za Salcburg preko Minhena gde sam imao obezbeđeno prenoćište i da skratim ovo lutanje po srednjoj Evropi. Ali tih pet časova do polaska voza behu najduži.

Još jedan problem mi se plezio u lice – taj voz za Minhen beše Intercity express, a za njega mi ne važi interrail karta. Ako sam uspeo da se proguram od Berlina do Hamburga u takvom vozu, to nisam uspeo ovaj put jer golobradi kondukter reče da moram da doplatim 18 evra. Dati tu sumu mlađanom kondukteru bilo bi ravno katastrofi, jer bih ismejao sve one svoje ranije, požrtvovane težnje da štedim na svakom evru. Stoga mu rekoh da ću izaći na stanici u Hanoveru i potražiti neki drugi voz. Ali raditi to u pola šest ujutru i priuštiti sebi dalje smrzavanje na klupi, dosadno čekanje i neizvesnost – takođe mi se činilo katastrofalnim. Stoga se odlučih na rizik: ovaj voz za Minhen neću napuštati. Stao je u Hanoveru nakon jednog sata, ali ja se napravih da spavam. I niko me nije dirao!

Posmatrao sam kroz prozor kako se jutro budi i bledi sunčevi zraci obasjavaju predele dok je boz strelovitom brzinom hitao kroz Nemačku. U Minhenu sam bez čekanja uzeo voz za Salcburg, misleći da sam napustio Nemačku zauvek.

Ove retke pišem u divno uređenom salcburškom parku sa divnim pogledom na uzdignutu Salcburšku tvrđavu. U Salcburgu je moj domaćin bio lepi crnomanjasti čovek čije ime i dan danas ne mogu da upamtim premda je iračko i premda su on i njegova porodica iz Iraka. Slušajući arapsku muziku u kolima i njega kako govori na arapskom sa decom i ženom u feredži, i gledajući TV stanicu Al Jazeera, imao sam utisak da sam iz Minhena uzeo voz ne za Salcburg već za Bagdad.