Strana 7 od 9
 
klub putnika Nećete mi verovati, ali ove retke pišem u... Beogradu. Ali, dragi čitaoče, ne pomisli da sam se iznenada vratio kući zbog čega lošeg! Nije se niko iznenadno razboleo u porodici, niti me je zlokobna ljubav oterala u domovinu. Morao sam da napustim Austriju i evropska skitanja da bih u Beogradu... konkurisao za studentski dom. Ali povratak u domovinu nije bio nimalo bezazlen i on mi je pričinio najteže trenutke ove pustolovine. Evo šta se desilo:

 

Voz iz Graca do Beča je išao do Sudbahnhof-a, a voz za Beograd sam imao od Westbahnhof-a koji je, uzgred, polazio za manje od sat vremena, a razdaljina ovih dveju stanica je bila poprilična. Nakon riskantnog švercovanja od 10 stanica u tramvaju, domogoh se Zapadne stanice i voza za Beograd. Nakon bezuspešnog pokušaja da se uvučem u drugu klasu, skrasih se u jednom kupeu u kojem beše jedna Rumunka. Komunikacija na rumunsko-nemačkom beše naporna ali dovoljna da dobijem bananu, grisini i orbit :) Beše već noć i ja reših da dremnem spokojno misleći na jutro kada ću biti u Beogradu. Voz odavno prođe i Budimpeštu.

No, moje bezbrižne snove prekide mađarska kondukterka koja je vrlo čudno mumlala gledajući napisanu destinaciju u interrail-u: Wien-Beograd. ''Šta je sad?'' Pomislih jetko. Međutim, tada se ispostavilo da se ja nalazim u vozu koji juri ka... Rumuniji! Samo poslednji vagon je išao za Beograd i Sofiju, i on je otkačen u Budimpešti! Jeza me svog obuze. Bez vize ne mogu u Rumuniju, moram da se pojavim u Beogradu što pre, a odveć je prošla ponoć. No, panici mesta nije bilo, sve je ovo kanda sastavni deo putovanja. Kondukterka mi objasni a neka saputnica prevede na loš engleski kako da se domognem Kelebije, mađarsko-srpske granice.

Sišao sam u Szolnok-u, psujući u sebi onu Rumunku koja mora da je toliko glupa kad nije napravila razliku između Beograda i Bukurešta i koja mi se ulagivala samo da bih joj kasnije pomogao pri teškom prtljagu. Železnička stanica u Szolnoku beše jezivo pusta i puna klošara. Tu sam proveo sat i po čučeći uza zid i čekajući voz za Budapest-Kispest. Ušavši u taj voz u tri sata noću, po prvi put sam se uplašio, jer u vozu nije bilo žive duše – samo mašinovođa i ja! Ni konduktera! A kad se pojavio neki putnik izgleda koji je govorio da komotno može da me udavi a da niko to ne čuje, bilo je razumljivo zašto sam otišao dva vagona napred.

Vozeći se u pustom i najbolesnijem vozu koji sam ikada video (pri punoj brzini sedišta su se tako tresla da sam mislio da će odleteti u vazduh) i sa, činilo mi se, pomamnim mašinovođom koji je voleo da mu lokomotiva zviždi što me je trzalo iz sna i teralo da žmurim misleći da će se sad ovaj voz sudariti sa nečim – nasmejao sam se od muke kad mi je stigao sms od oca: ''Mare, obrati pažnju na lopove kroz Mađarsku.''

U pola pet ujutru sam sišao u mesto Kobanya-Kispest odakle je trebalo da hvatam voz za Kelebiju u pola sedam. Srećom, ova stanica je bila manje pusta te je i dremanje bilo opuštenije. U Kelebiju sam stigao u pola deset, gladan, izmrcvaljen i bezvoljan. Saznao sam da je sledeći voz Kelebija-Beograd tek za šest sati, te odlučih da stopiram. No, prvo sam morao uhvatim nekakav autobus ka Tompi i da siđem na jednoj raskrsnici i da pešačim dva kilometra do drumske granice, uzaludno pokušajući da ustopiram nešto. Nakon granice uhvatih bus za Suboticu, provedoh par sati u tom divnom gradiću punom fontana, zelenila i crkava, i uzeh voz za Beograd. Naravno, od svih hiljada kilometara koje sam prešao vozom na ovom putovanju, najteže mi je pala vožnja kroz Srbiju jer, zbog nečega, u vozu se u jednom trenutku nije moglo ni stajati od gužve.

U Beograd sam stigao tek uveče, bio ugošćen kod strica, završio to oko prijave sledećeg dana, i... ne, ne misli, čitaoče, da je ovde kraj ovim pustolovinama. Nije kraj jer za dva sata uzimam voz za Zlatni grad u srcu Evrope – Prag.