Prodor na sever

Voz iz Beograda za Beč je trebalo da pođe u deset sati uveče, ali gle, do ponoći nikako da se makne. Srećom pa mi to čekanje nije bilo dosadno jer sam u kupeu bio sa četiri krasne Amerikanke neiskvarenih duša, koje studiraju u Budimpešti i koje su ovog vikenda završile u Srbiji pošto su promašile voz za Hrvatsku. Sjajno smo se zabavljali a onda, kad je noć podosta odmakla, sastavili smo svih šest sedišta, polegali i spavali jedno preko drugog. No, u Budimpešti sam morao da se oprostim od Amerikanki a takođe i od svog direktnog voza za Beč jer su u pitanju bila samo kušet-kola a za njih mi ne važi interrail (a nije mi ni padalo na pamet da ja tu nešto doplaćujem). Tako sam proveo par sati u ovom gradu otišavši, kao i prošle godine, do lepe crkvice sa dvorištem koja se nalazi na stotinak metara od žel. stanice.

Stigavši u Beč, saznao sam da voza za Prag ima tek za nekoliko sati, i to sa druge stanice. Nemajući nikakvog sitnog novca u evrima za gradski prevoz a i principa i nekakvog inata ne želeći da usitnjavam poslednju banknotu, reših da idem peške. Priznaću da me više nisu mogle iznenaditi bečke kafane kao što su Novi Beograd i Lepa Brena, niti gomile ljudi na ulici koji pričaju srpsko-hrvatskim.

Nekako se obreh u Šenbrunu, veličanstvenoj palati u kojoj su živeli austrijski carevi, i priuštio sam sebi neplanirani užitak šetnje po prostranom i zelenom dvorištu palate. No, tada saznah da je Sudbahnhof isuviše daleko da bih do njega išao peške, i kad je teško: Juga :). Upoznah neke Bosance u Šenbrunu, malo im se dodvorih i – dadoše mi pare za metro.

Novi problemi me snađoše na austrijsko-češkoj granici. Logično rezonujući, graničar mi kaza da bez češke vize a sa Šengenom u pasošu kroz Češku mogu ići samo kao tranzit, što znači da ako uđem s jedne strane (iz Austrije), moram izaći s druge (preko Nemačke)! Da li to znači da treba da idem zaobilaznim putem preko Nemačke da bih se vratio u Austriju? Ne. Nadmudriću graničare tako što ću otići do Drezdena, nemačkog grada najbližeg Pragu, i vratiti se odmah pokupivši pečat na granici da sam ušao u Češku iz Nemačke, te ću je moći napustiti preko Austrije :)

Ugledati Nikolu na stanici u Pragu, koga sam ostavio još u Berlinu nedelju dana ranije, bila je za mene kakva velika radost. U Pragu smo bili smešteni kod svojih prijatelja Radeka i Helene, sjajnih ljudi koji čak pričaju srpski. Iako sam ostao nepuna dva dana u Zlatnom gradu, to je bilo dovoljno da poverujem da on odista mora biti od zlata kad je tako čarobno lep. U njega se slepo zaljubljuje. Katedrale, Zamak na brdu sa kojeg se pruža pogled na grad, Karlov most sa koga se pruža pogled na Zamak i na kome se čovek gubi okružen lepotom grada sa svih strana, zatim Starogradski trg i bezbroj uličica prostranog praškog starog grada itd. Druge večeri sam se video sa Tomasom, prijateljem esperantistom koji takođe priča srpski – čini se da se svuda u svetu priča srpski.

Trećeg dana došlo je vreme da polako pođemo nazad, u Srbiju. Tad me je sustigla malaksalost, mučnina u stomaku i sl. ali sam se izborio s tim. Dok je Nikola mogao ići odmah za Beč, ja sam najpre morao poći u ''lov na pasoške pečate''. Nakon jurnjave po praškom tramvaju i metrou, uhvatio sam voz za Drezden u poslednjem minutu. Međutim, na češko-nemačkoj granici usledili su novi problemi i nova ponižavanja zbog tog plavog pasoša SR Jugoslavije.

Granična policija nikako nije mogla da shvati zašto ulazim u Nemačku da bih se odmah vratio a i mora da su se gadno uprpali da ću zauvek ostati u Nemačkoj (pošto mi je viza važila još samo dan i po) kad sam za društvo imao njih od granice do Drezdena, a onda su me u Drezdenu udružene snage nemačke i češke policije odvele u svoju stanicu, posadile na stolicu i još pola sata ispitivale. Morao sam da im pokažem, pored pasoša, i ličnu kartu, Euro 26 i ISIC karticu da bih ih uverio da sam na slici u pasošu zaista ja, i morao sam da im pokažem razglednice koje sam skupljao po Nemačkoj da bih im dokazao da sam zaista bio u Nemačkoj! A najbolji deo je da, prema njihovom kompjuteru, ja sam pre šest godina (znači, kad sam još bio osnovac) bio u Nemačkoj i imao posla sa policijom u nekakvom Ofburgu!