Pisma sa Zakavkazja Muzej u Jermeniji

Strana 1 od 6

 

 
 
datum: leto 2007.

 

3. juli 2007.

Odveć sputana obrisima svakodnevice u kojoj se prepliću monotonost koja otuđuje i sanjarenje bez samoostvarenja, duša mi vapi za putem u nepoznato. Odlazim na Zakavkazje, i obećavam ti, Valerija, da ću ti redovno pisati. Ona jedinstvena radost pred sam polazak već mi golica dušu i već mogu da osetim kloparanje voza koji će me najpre odvesti u Tursku.

  

5. juli

Valerija,

Vozom sam projurio kroz Bugarsku i juče ujutru se obreo na Sirkedži stanici u srcu Istanbula. Udobna spavaća kola sam delio sa Japancem koji je, kao po pravilu, stidljiv, učtiv i ne govori engleski. Velelepnost Carigrada me je prožela divljenjem na prvom koraku. Milioni duša, grandiozne džamije i grandiozni mostovi, na sredini Bosfor koji poput melema vlaži vruć vazduh, buka na Taksimu, svuda radoznali pogledi, feredže i turska tamnoputost, ulični prodavci koji gnjave, prenatrpanost i haos. Ova metropola na evropsko-azijskoj međi obavezno prirasta uz srce.

 

Na stanici me je dočekala Šejma, bliska prijateljica u kojoj su skladno pomešane intelektualna zrelost i detinja spontanost. Kao i prošle godine, proveli smo dobrih osam sati zajedno šetajući se po parkovima i pričajući podjednako na engleskom i francuskom. U jednom kafiću na obali Bosfora čuh kako grupa pokraj nas priča srpski. Ja stavih na sto flašu Voda Vode, moje srpsko distinktivno obeležje, i Srbi se u tuđini prepoznaše :)

Oprostivši se teška srca od Šejme, predveče odoh u Kadikoy gde me je čekao domaćin Alper.

Ličnost ovog nasmejanog lektora univerziteta koji danju radi i čita kao pomaman, a noću divlja po klubovima do zore me trajno začuđuje. Uz tursku hranu, brojna pića i aparat za masažu stopala, ćaskali smo o najrazličitijim stvarima i mogu ti reći, Valerija, da nema teme o kojoj se ne može sa ovim čovekom govoriti.

Jutros sam otišao do Taksima, uzeo gruzinsku vizu za par sati i potom seo u park da napišem ovo pismo. No, prijatnost ovog mesta je prekinulo neko komešanje – vojni helikopteri nadleću Taksim i kraj mene u žurbi prolazi policija i vojska naoružana do grla, i... čuje se potmula eksplozija. Policijske sirene. Samo se pitam da li to Kurdi napadaju, ili je posredi nešto u vezi sa predstojećim političkim izborima zbog kojih je sav grad obavijen crvenim zastavama. Tražim kantu za smeće, i u celom parku nema ni jedne. A onda mi jedan policajac jednom jedinom rečju objašnjava zašto nigde nema kanti – ''bomba''.

7. juli

Evo me u Ankari. No, moj put iz Istanbula nije bio ni nalik onome što sam isprva očekivao. Voz se zaustavio u Eskišeiru i ispostavilo se da je to konačna stanica, a taj grad se nalazio na pola puta do Ankare, dakle 250 km zapadnije! Bio sam besan i izigran. Trebalo je da u Ankaru stignem što pre jer me je tamo čekao jako dobar prijatelj Faruk, a prvi sledeći voz je tek za 3 sata. Najpre htedoh da idem autobusom ali kako se autobuska stanica nalazila baš pokraj autoputa na izlazu iz grada, nisam mogao da odolim pozivu i uzeh da stopiram. Za par minuta se nađoh u kamionu za Ankaru. Vozač Adnad je bio jako dobar, odveo me na ručak. Ostavio me je na ulazu u Ankaru i tu sam ustopirao prvo vozilo koje je naišlo. Iako su Turci u njemu bili ubeđeni da je Srbistan fašist, bili su od velike pomoći: pozvali su Faruka, odveli me do metro stanice, kupili mi kartu – bio sam očaran.

Nedugo zatim našao sam se sa Farukom, koji je jednom rečju divan. Organizovao mi je posebno veče sa društvom ali nažalost došao sam suviše kasno te smo sami otišli do centra na piće. Prljave ulice, buka, gužva, čitave stambene zgrade pretvorene u kafiće i klubove.