| datum: 07.-08. april 2007. | ||
|
Subota. Dan pred Uskrs. Danas nije radni dan. Kasno se budim, kuvam kafu, kupujem novine, čitam. Uživam u subotnjoj dokolici. Preda mnom su još tri slobodna dana, umoran sam od svakodnevnih poslovnih obaveza i ne želim danas nigde da idem, želim samo da lenčarim ispred televizora uz subotnje novine, polako da ispijam kafe, dobro da ručam, te da odremam posle ručka. Uveče, hm… možda kupiti nekakve slatkiše i pojesti ih gledajući neki bajati film ispred televizora? Ili samo spavati?
Podne se polako i neumitno bliži. U šoljici stoji kafeni talog koji predstavlja ostatak napitka koji sam do pre pola časa sa uživanjem ispijao i koji se polako suši na zracima aprilskog sunca koji se probijaju kroz prozor. Isto tako venu moji izgledi da lepo provedem ova tri dana, ono što mi se jutros kada sam polako ustao iz kreveta činilo kao savršena dokolica pretvara se u užasavujuća tri dana koja ću, ako nešto hitro ne učinim, učiniti možda i gorim nego da sam ih proveo na svome radnom mestu, gde uz žurbu i gužvu dan za čas prođe, prođe toliko brzo da kada dođe vikend čini mi se da prethodni vikend nije ni završen, što kada se sve sabere i nije tako loše. Radna nedelja koja traje kratko i slobodni dani koji traju još kraće, i prođe život…
Pogledah na sat, podne je već kritično blizu. Ne želim više da puštam ovaj predivni prolećni dan da prolazi bez mene, želim da mu pravim društvo i da zajedno dočekamo veče na nekom lepom mestu, daleko od grada, na nekoj cvetnoj livadi, na obali vode, reke ili potoka. Javljam porodici da idem da se vozim svojim biciklom u nepoznatom pravcu. Dolazim uveče, verovatno. Silazim u podrum, otresam zimsku prašinu sa svoga dvotočkaša, iznosim ga na sunce. Bicikl se raduje ovoj vožnji, njuši toplo sunčano podne, grebe svojim gumama po asfaltu i nestrpljiv je da vidi gde ću ga danas odvesti. Stavljam bisage na zadnju korpu. Unutra su neophodne stvari za jedan dan vožnje, topla majica za veče, šuškava jakna protiv kiše i vetra, donji deo trenerke, dovoljno. U dvanaest sati i osam minuta krećem na put. Put? Da, sada vozim svoj bicikl, ličim na nekog ozbiljog cikloturistu samo što još uvek nemam cilj puta. Razmišljam da odem do Avale, mesta gde sam bio već nebrojeno mnogo puta, ili do Košutnjaka, da vozim po divljim i neispitanim stazama ovog gradskog parka. Ili, možda da se usudim da vozim do Kosmaja, koji je daleko za ovaj kasni polazak, vraćao bih se po mraku... Odlučujem da krenem na severoistok sa vetrom u leđa, te vozim ka Pančevu. Vozim po širokom putu, žutom trakom, udišem isparenja prolazećih vozila. Nameravam da posetim pančevačku buvlju pijacu u nameri da vidim šta danas nude naši prijatelji sa Dalekog istoka, ili su možda naše rumunske komšije iz Evropske unije donele kakvu novu evropsku robu po starim cenama.
U glavnom gradu južnog Banata dočekuje me miris koji vraća uspomene na dane kada sam bio mladi tata i svojoj deci menjao pelene, a kako taj posao nisam baš voleo da obavljam ponekada se dešavalo da mi dete ostane duže nego što treba u ovoj garderobi i proces raspadanja je činio svoje... |
