Uskršnja neočekivana tura

Ne želim da udišem amonijačna isparenja više nego što moram i zato odustajem od posete buvljoj pijaci, na raskrsnici skrećem desno prema Starčevu i Omoljici, dobro poznatim putem, kojim sam više puta prošao. Ovuda vozim bicikl svake godine za prvomajske praznike sa većim ili manjim društvom. Vozimo se tada do salaša «Zeleni Dvor», oaze alternativnog življenja na ivici Deliblatske peščare, kako su novinari nazvali ovo mesto gde je vreme stalo pre mnogo vremena. Do ovog salaša ne vode žice koje sprovode električnu struju ili telefonske impulse. Ovo imanje je mesto gde su gosti svih fela dobrodošli na sat, dva, na jedan ili više dana. Ne postoji zvanični, a ni nezvanični, cenovnik usluga koje ovo mesto pruža. Domaćini ovog salaša, Snežana i Sava, svakog dobronamernika dočekuju ispred kapije iznad koje se smeje naslikana zelena ribica, zaštitni znak i maskota «Zelenog dvora». Pre nekoliko godina, u mojem biciklističkom detinjstvu i ja sam bio putnik-namernik, na zadihanom biciklu prešao sam celih stotinu kilometara od mog stana do ovog salaša koji se nalazi tri stotine metara iza poslednje kuće u poslednjem selu belocrkvanske opštine.

Salaš "Zeleni dvor"

Iz nekakvih novina sam saznao da ovo mesto postoji, našao ga nekako i... dalje je sve istorija. Salaš «Zeleni dvor» me je zarobio, vrlo često dolazim ovde, bilo biciklom ili na neki drugi način, ostanem onoliko koliko vremena imam, ispijam kafe sa Snežom i Savom, pomažem oko poslova koji se imaju obaviti. Odavno sam ovde prestao da budem gost, tako da sada u amonijačnim oblakom obavijenom Pančevu donosim odluku da nastavim ka Kovinu, pa da tamo, na pedesetom kilometru od Beograda vidim u kakvoj sam kondiciji, i da eventualno produžim do «Zelenog dvora». San svakog ozbiljnog biciliste je vetar u leđa, ovaj san je meni danas ostvaren tako da lako i brzo vozim i stižem do Kovina gde pravim prvu pauzu. Sedim u usputnom kafiću, pijem crnu, domaću kafu, jedem sendvič koji sam kupio usput. Nisam se umorio, šta više, tek sam se zagrejao, i rešavam da krenem put sela Kajtasova i «Zelenog dvora». Hvatam se za mobilni telefon da se javim (od retkih tehničkih čuda koje Sneža i Sava poseduju jedno je mobilni telefon, koji uglavnom služi da se gosti najave, za svaki slučaj) ali odustajem, hoću da napravim iznenađenje. Posle dvadesetak minuta opet sam u sedlu i grabim kroz Deliblatsku peščaru, sa bočnim ili sa vetrom u leđa. Prolazim park u centru sela Gaj, gde sam pre nekoliko godina, kada sam prvi put vozio ovamo sedeo i bio na izmaku snage. U ovom parku sam vodio ugodan razgovor sa simpatičnim čikicom koji je sa mnom podelio svoje avanture iz mladosti, kada je sa svojim novim «fićom» jezdio po putevima Đerdapa i imao svakojake dogodovštine kojih se danas ne sećam, ostalo mi je u sećanju da sam tada bio prilično umoran i da se veče polako bližilo a nisam znao gde ću spavati, imao sam šator i vreću za spavanje ali ne i potrebno znanje i iskustvo. Razmišljao sam, gde staviti šator, šta ako me neki seljak sa vilama počne da vija po svome imanju, šta ako...

Danas, ovaj parkić stoji na svome mestu samo se ovde više ne zaustavljam, a i tamnoputog čikice nema, tako da posle nekog vremena stižem na domak salaša, taman da osetim nekakvo «cang» i da vidim da mi je pukla žica na zadnjem točku. Na svu sreću, točak nije napravio «osmicu», ostao je u ravni tako da izvlačim oštećenu žicu i nastavljam da vozim poslednje kilometre. Na brdu iznad kuće konačno vadim mobilni telefon i zovem Snežanu, želim da napravim iznenađenje i da se najavim za jedan minut na kafu. Dobijam Snežanu, i doživljavam iznenađenje - Snežana i Sava su u Vršcu, na nekakvom porodičnom okupljanju, dolaze noćas!

Ipak, u kuću se može ući kroz prozor kroz koji se provlači srna Lana, koja je jedina pitoma srna u Banatu, a i šire. Doveli su je na salaš kada joj je majka stradala u nekakvoj lovačkoj akciji i ovde je porasla, smatra Snežanu za svoju majku. Preskačem ogradu, uvlačim se kroz prozor, i eto me kod svoje druge kuće. Sneža mi je kazala da u rerni starog «smederevca» ima nešto hrane, ima i kolača, sedam i ručam, pijem kafu. U međuvremenu dobijam poruku od mog druga Zorana u kojoj me pita da li želim sutra da se vozimo do «Zelenog dvora». E, moj, druže, već sam ovde, odgovaram mu, dođi i ti pa ćemo se zajedno vratiti, kada već nismo vozili dovde zajedno. Posle nekog vremena javlja se i naša drugarica Sanja iz Pančeva, zvala je domaćine i saznala da nisu kod kuće ali ja sam tu pa ću je dočekati. Već je pao mrak, čujem zvuk automobilskog motora. Kroz prozor, pa skokom preko ograde izlazim da dočekam gošću, koju uvodim u kuću na isti način ali obrnutim smerom, ovaj put skok preko ograde, pa Lanin prozor. Zna se kako se ulazi u domaćinsku kuću!

Lana, kućna srna

Palim vatru u peći, drva ima, toplo je, sedimo i čavrljamo o svemu i svačemu, vreme prolazi na na ovom salašu svojstven način, ni polako ni brzo, jednostavno protiče mirno, usporavajući sve oko sebe, tačnije, vreme kao da zaobilazi ovaj salaš koji predstavlja adu oko koje protiče sve što se dešava u spoljnom svetu tek dodirujući njene obale ali bez većeg uticaja na živi svet ovog mesta.