Uskršnja neočekivana tura

Blizu ponoći, zvuk motora starog «Juga» govori nam da su domaćini stigli, već se spremam da ih uvedem preko ograde pa kroz prozor ali se setim da verovatno imaju ključ. Sa njima je u društvu i visoka, izrazito plava osoba muškoga pola sa kojom se upoznajem. «Hallo, my name is Tobias». Stranac, očigledno. Nemamo vremena da saznamo odakle su nabavili ovog simpatičnog čoveka. Na brzinu se dogovaramo da idemo u selo Grebenac, nekoliko kilometara odavde na ponoćnu liturgiju. Ulazimo u kola i nešto pred ponoć stižemo da dočekamo litiju koja izlazi iz crkve. Selo Grebenac je naseljeno najvećim delom rumunskim življem, koje je pravoslavne vere te slavi verske praznike po Julijanskom kalendaru a običaji vezani za ovaj najradosniji hrišćanski praznik se pomalo razlikuju od srpskih pravoslavnih običaja. Nisam vernik pa nisam siguran šta treba da radim u crkvi i oko crkve, te se pridružujem Tobiju, kome je ovo veliki doživljaj, kao i meni, uostalom. Crkva je svečano okićena, jarko osvetljena. Oko oltara su postavljeni manji i veći vezeni i čipkani jastuci, pevaju se prigodne pesme. Služba se obavlja na govornom rumunskom jeziku, neke delove i taktove nekih crkvenih pesama prepoznajem jer se koriste i u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Do ponoći se drvenim čekićima lupa po drvenoj tabli koja je postavljena u porti crkve i koja se kod srba zove «klepalo». U klepalo se lupa između Velikog petka i Uskrsa, u znak žalosti zbog Isusovog raspinjanja na krst. U ovo klepalo meštani Grebenca naizmenično lupaju u raznoraznim ritmovima, i staro i mlado se okušava u lupanju tako da sam i sam u jednom trenutku uzeo čekiće u ruke, ali koliko god izgledalo jednostavno pratiti nekakav ritam čekići beže iz nenaviknute ruke tako da sam brzo odustao.

U ponoć se oglašavaju crkvena zvona najavljujući Vaskrs Hristov, iz crkve izlazi pop i njegova svita, iznose se crkvene zastave, crkveni orkestar svirajući svoje instrumente kreće odmah za njima i stvara se kolona u kojoj su meštani celog sela. Ova kolona kruži oko sela dok su sa strane puta kojim prolaze upaljene velike vatre, učesnici nose u rukama sveće a u prozorima su upaljena raznorazna svetla. Po završenoj šetnji litija se vraća u crkvu, hor nastavlja pesmu do ranih jutarnjih sati a mi oko 1:30 dobijamo poziv od prijatelja iz ovog mesta da idemo kod njega na kafu. Prihvatamo, odlazimo. Sedimo u kujni, pričamo, na stolu hladna zakuska od mesa divljači, posluženje, rakijica. U jednom trenutku Nenad, naš domaćin, pita me da li želim da mi pokaže sajt sela Grebenac, kaže da selo ima bežični Internet velike brzine. Odlazimo u noviji deo kuće, sedamo za računar, gledamo sajt, kasnije mu pokazujem svoju stranicu na Mreži i sve dobija potpuno nadrealan izgled, spoj najnovije tehnologije, bežičnog interneta u Grebencu i salaš bez struje nekoliko kilometara dalje, sa grupom različitih likova za stolom u maloj, toploj seoskoj kujni koji jedu šnicle od divlje svinje a došli su sa ili biciklom iz Nemačke (Tobijas) ili istim prevozom iz Beograda (ja) ili iz Pančeva kolima (Sanja) ili...

U ranim jutarnjim satim vraćamo se na salaš i konačno odlazimo na spavanje u male bungalove napravljene od mirisnog otpada borovih trupaca dok nam uspavanku čini kreket žaba i zvuk prolećnih cvrčaka.

Budim se dosta kasno. Razumljivo, nisam ovde ni došao da bih se rano budio. Domaćini su već odavno na nogama, ulazim u kuću sanjiv, dremljiv i potpuno odmoran. Ovaj salaš na ljude iz grada deluje kao masaža na umorno telo sportiste ili fizičkog radnika posle koje se telo opusti i oseti priliv unutrašnje energije. Posle jedne noći provedene ovde, um građanina se pročišćava i oslobađa toksina u vidu negativnih misli, oslobađa se žurbe, Eustahijeve trube, nenaviknute na nedirnutu tišinu mesta gde se ne čuje ništa osim zvukova prirode, počinju da zuje u ritmu tišine. Snežana mi je skuvala kafu (čitalac će primetiti da se na ovom mestu pije dosta crne, domaće kafe iz velikih šolja i ova kafa nije napitak već ritual koji se ponavlja sa svakim gostom koji dođe). Posle kafe – doručak. Kod kuće često ne doručkujem, ili jedem nekakva peciva umesto zdrave hrane.

Danas, na velikom drvenom stolu imamo za doručak sarmu i pržene kobasice. U gradu ovo bi bio obilan ručak, a ukoliko bi mi neko predložio da doručkujem ovu količunu holesterola, masti i ugljenih hidrata zamolio bih ga da mi se ne obraća dok ne poseti psihologa da nađe uzrok njegovih problema koji datira iz ranog detinjstva... Međutim ovde se nalazimo u drugoj dimenziji postojanja gde je sve moguće (nadam se da ću ovde jednog dana postati mlad i lep) te pristupam doručku, sarma sa prilogom od kobasica, i pomalo hleba, bela. Nakon banatskog doručka pristupamo ozbiljnom poslu-lenčarenju. Naravno ne baš kompletno lenčarenje ali ono što smo toga dana radili teško bi moglo da se nazove radom. Malo smo pomagali Sneži oko sudova, kuhinje i slično, Savi oko cepanja drva, zajednički smo skuvali ručak...

Na svom skromnom engleskom jeziku pričao sam sa Tobijem, našim novim nemačkim prijateljem. Saznao sam da je iz grada Dortmunda, ima 38. godina, ima ženu, nema dece. Po obrazovanju je mašinski inženjer i sam je dao otkaz u firmi, kupio bicikl i opremu i krenuo na put koji namerava da završi u Australiji. Na ovom putu želi da otkrije sebe i svoje mesto na ovom svetu. Oprema mu je ukupno teška 25. kilograma. Za onoga ko ne razume šta to znači pomenuću da ista količina opreme za cikoturizam koju sebi može da priušti prosečan srpski biciklista sa prosečnom platom teži 50. kilograma, a ova razlika u težini na štetu cene ide i do 10. puta. Sam bicikl isto tako izgleda lepo i jako, onaj ko se razume u bicikle kaže da je na njemu vrhunska oprema.