Uskršnja neočekivana tura

Jednog trenutka Tobi mi je predložio da mi pomogne oko zamene žice na točku, te okrenusmo moj bicikl naglavce, moj zadatak je da dodajem alat (u to se najbolje razumem, sve dok ne pomešam nazive alata) dok je on nešto petljao, svirao «ping – ping» prstom po žicama i objašnjavajući mi da se po zvuku može oceniti zategnutost žica koje bi trebalo da budu jednako zategnute a posle se točak lepo centrira - i to je to!

Dok smo se tako družili, niz brdo prema kući se spusti novi biciklista, moj drug Zoran koji je upravo pristao u ovu luku sa svojim dvotočkovnim prijateljem, tako da smo sada mi biciklisti u većini. Malo kolegijalnih, esnafskih razgovora, namestismo biciklu žicu a u tom je i ručak gotov te opet sedosmo za veliki Snežin astal. Supa, piletina, govedina, kolači... Šta reći a ne slagati?

Do večeri smo popili još neku kafu, popili nekoliko čašica razgovora (bogami nas je i uhvatilo, hoće to ko nije naviknut na razgovor, ali ne na prazan razgovor bez sadržaja i koji ne označava ono što se misli) i kako je pao mrak, brzo smo se povukli u svoje odaje, a poneko je i otišao u Pančevo svojoj kući.

Jutro smo dočekali još odmorniji nego prethodnog jutra. Pred nama se prostirao svetao, sunčan dan kakav se retko viđa. Nebo je sasvim plavo, bez ijednog oblaka na njemu, vazduh proziran, ne kvari ga niti jedan oblak. Još uvek nema insekata u vazduhu, nema vrućine, a nije ni hladno. Mnogo je različitih nijansi zelene boje poreklom sa napupelih i olistalih grana, maslačci i livadsko cveće svemu daju notu žutog i ljubičastog. Po ovakvom danu šteta je sedeti kod kuće, šteta je uopšte i sedeti bilo gde osim napolju. A još je lepše kretati se napolju, na Suncu, biti u pokretu i ne misliti ni o kakvim ružnim stvarima, jednostavno treba uživati u ovom danu koji dolazi kao poklon sa neba, danu koji se ne može naručiti niti prognozirati. Kasno smo ustali a moramo poći na groblje te doručak ostavljamo za kasnije, Na groblje idemo jer je u selu, Grebencu odakle je naš prijatelj Nenad, običaj da se na Vaskršnji ponedeljak odlazi na groblje u posetu mrtvima. Ovaj običaj kod Rumuna, kako nam je Snežana objasnila, nije tužan, već je događaj koji donosi raspoloženje.

Warning! Here.... fairy tales.... are real... Welcome!

Na grobove milih predaka se iznose raznorazne đakonije, hrana, piće, šarena jaja... Meštani su praznično odeveni, vode se veseli razgovori. Stojimo na grobu Nenadove supruge koja je stradala u saobraćajnoj nesreći pre tri godine, celo selo je na groblju i svi su oko grobova. Seoski pop ide sa crkvenim horom od groba do groba i blagosilja ih, na nekakav čudan način osećamo da su mrtvi samo privremeno otišli od nas, ili, tačnije da su tu negde sa nama, na istom mestu, da nas posmatraju ali da nismo u istoj ravni postojanja. Na ovaj Vaskršnji ponedeljak smo u tački koja je najbliža i jednom i drugom svetu, zid između sveta živih i sveta mrtvih je tanak kao japanski zid od papira. Pri dolasku, upitao sam Snežanu kakav je običaj, da li treba nešto da izjavimo na groblju, ili nešto da ponesemo damo, šta li, odgovorila mi je da je dovoljno da smo tu i da odamo poštovanje.

Nakon obreda pozdravljamo se sa Snežanom, Savom, Nenadom i ostalim te se vraćamo biciklima u Kajtasovo da se spremimo za put. Zoran i ja smo naumili da se vraćamo biciklima putem kojim smo došli, znači kroz banatsku ravnicu koja je lepa na svoj način ali kojom smo prošli mnogo puta do sada.

Tobi želi da Dunav pređe skelom između Banatske Palanke i Rama a mi odlučujemo, za doručkom, da ga ispratimo preko, na srbijansku stranu, a dalje ćemo videti gde ćemo. Doručkujemo, zaključavamo kuću, ostavljamo ključ na čiviluku ispred vrata i sedamo na bicikle. Vozimo kratko vreme putem, posle skrećemo na nasip duž kanala Dunav-Tisa-Dunav i vozimo njime.

U stopu nas prati lepota dana, ne napušta nas ni za trenutak. Prizoru se pridružilo i plavetnilo kanala, trava pored njega. Krećemo se prema Dunavu, ne znamo kada vozi skela, ni da li vozi, ni da li je možda vozila i završila svoje za danas. Baš ne želimo da se opterećujemo nevažnim sitnicama, kao da je bitno baš sada preći Dunav, ta nismo u ratu, doduše, sutra je radni dan, valja nam nekako se dokoturati do Beograda bar do jutra ali podne je tek prošlo, čemu sada izmišljati probleme, uživamo u lepoti trenutka.