Snežana Radojičić na putu
Snežana Radojičić je jedna od onih putnica koje nisu poznate samo onom relativno uskom krugu ljubitelja putopisa već mnogo široj publici koja je prati zadnjih par godina tokom njenog puta biciklom oko sveta. Svojom iskrenošću, neprezanjem da otkrije ono najličnije kao i hrabrošću da se usudi na takav poduhvat stekla je brojne pratioce na društvenim mrežama, a sada je njeno putešestvije poprimilo i oblik knjige što je i bio povod ovog razgovora.
KLUB PUTNIKA: Kako si se odlučila da kreneš na put? Sećaš li se prelomnog trenutka u kome se dogodilo?
SNEŽANA RADOJIČIĆ: Sećam se jasno tog trenutka. Jedne večeri sasvim iznenada su mi na pamet došle reči mog pokojnog oca koje mi je ponavljao dok sam bila dete. „U životu je najbitnije da radiš ono što voliš i da slediš svoj san", govorio je. Kad god bi mi to ponovio pomislila bih mladalački nadobudno kako je dosadan jer mi govori stvari koje su toliko očigledne. „Pa naravno da ću raditi ono što volim i slediti svoj san, jer život drugačije i nema smisla, niti može da ispadne drugačiji", otprilike bih pomislila svaki put. Tada sam verovala da život samo čeka na mene i da će biti baš onakvim kakvim ga za sebe zamišljam. Međutim, kao i mnoge, odvukao me je na neki sasvim deseti put. I zaboravila sam na njegove reči. Zaboravila sam šta uopšte znači reč san.
„San? Kakav san? Ko još misli na snove kad treba preživeti?!", počela sam da se branim pred sobom. Ali ta reč mi nije dala mira. „San – to je ono o čemu si maštala kad si bila dete, što si želela da radiš i budeš kad porasteš", prevela sam sebi taj pojam kako bih se lakše izborila sa svojim mehanizmima odbrane.
I čim sam to sebi objasnila, zapitala sam se šta sam to želela oduvek. O čemu sam sanjala kad sam bila dete?
„Da budem pisac i da budem slobodna" – setila sam se.
I odjednom, celi moj život proleteo mi je pred očima. Shvatila sam da sam omanula, da sam negde najpre zaturila taj svoj san. Obuzeo me je nemir, prava panika zapravo. Bojala sam se neuspeha, života, svega. U trenutku mi je sve to postalo jasno. I shvatila sam da nemam više izbora, jer više nisam želela ni sekundu da radim ono što ne volim, da životarim, da preživljavam.
Te večeri sam rešila da ću učiniti sve da makar pokušam da ostvarim svoj san o slobodi i neiscrpnoj inspiraciji.
Put biciklom se nametnuo kao najlogičniji izbor jer sam do tada već pravila kraće ture po Srbiji i ta vrsta putovanja davala mi je osećaj potpune slobode. Odluka da to bude oko sveta proistekla je iz praktičnih razloga – zato što sam iz blogova globtrotera koje sam pratila naučila da je povratak uvek najskuplji te da je najjeftinije stalno se kretati, biti neprekidno na putu.
Bojala sam se skoro svega. Najpre neizvesnosti, onog osećaja kada se skače u potpuno nepoznato. Bojala sam se kako ću preživeti sa minimalnim budžetom.
Kakve su bile reakcije ljudi koje poznaješ kada si im saopštila šta nameravaš?
Niko mi nije verovao niti je to uzimao za ozbiljno. Prošle su dve godine dok nisam našla način kako da svoju nameru i sprovedem u delo. Danonoćno sam samo razmišljala o tome kako da krenem, kako da nađem društvo i novac – dve stvari koje su mi se tada činile kao nepremostivi problemi. Nakon skoro dve godine, društvo sam našla preko portala Crazy guy on a bike, a novac za početak tako što sam raspordala sve osim malog stana koji sam izdala.
Kako si se osećala pred putovanje? Da li si se bojala, i ako jesi – čega si se najviše bojala?
Bojala sam se skoro svega. Najpre neizvesnosti, onog osećaja kada se skače u potpuno nepoznato. Bojala sam se kako ću preživeti sa minimalnim budžetom. Da li će veza u koju sam ušla sa svojim saputnikom uspeti i šta će se desiti ako ostanem sama...
Ovakva vrsta putovanja često se automatski klasifikuju kao muške aktivnosti, nešto što žena nikako ne bi trebalo da radi. U kojoj meri je to briga za bezbednost, a u kojoj posledica patrijarhalnog načina mišljenja o očekivanoj ulozi žene u društvu?
Čovek s kojim sam ja krenula na put, prethodno ušavši s njim i u emotivnu vezu, dolazio je iz Amerike. Imali smo dosta problema u vezi od početka, a pre našeg konačnog razlaza desilo se da smo jednom ozbiljno raskinuli. Ja sam nastavila sama prešavši iz Albanije na Krf, dok je on produžio grčkom obalom. Kada smo se kasnije slučajno opet sreli pomenuo mi je komentar svoje majke, šezdesetpetogodišnje Amerikanke, koja je moj blog čitala koristeći Guglov prevodilac.
Smela bih da tvrdim da je samoj ženi čak i lakše da putuje nego samom muškarcu.
„Pitala me je zašto si ti toliko zabrinuta što ćeš nastaviti sama, kao da se bojiš što si žensko", otprilike je rekao.
Tada sam shvatila da su te podele, ti strahovi samo u glavi i da su stvar našeg balkanskog patrijarhalnog mentaliteta.
Kasnije, vozeći sama tokom više od dve i po godine, srela sam mnoge putnike iz zapadnih zemalja. I nikad me niko od njih nije pitao zašto putujem sama, dok su me to redovno pitali lokalci u patrijarhalnim zemljama kroz koje sam prolazila.
Nakon svega, smela bih da tvrdim da je samoj ženi čak i lakše da putuje nego samom muškarcu, s tim što mora da bude vrlo oprezna kad je reč o načinu oblačenja, o granicama zbližavanja sa muškim predstavnicima drugih kultura i uopšte o slobodi ponašanja koja je u zapadnom svetu neuporedivo veća nego drugde.
Razvijene zemlje u stanju su da se predstave ostatku sveta, ali mesta na koja mi odlazimo često nisu u mogućnosti da to urade – u ime tih ljudi najmanje su govorili oni sami, a najviše njihovi kolonizatori. Putopisac, svesno ili nesvesno, donosi vesti o drugim kulturama na osnovu kratkotrajnog, često površnog dodira. Da li to doživljavaš kao odgovornost?
Često razmišljam o tome. Neosporno, ljudi koji čitaju nečiji blog a nisu sami putovali u zemlju o kojoj se radi stvaraju prvi utisak na osnovu putopiščevog stava. U tom smislu, osećam odgovornost. Međutim, umnogome zavisi i od načina na koji pišete. Moje pisanje je naglašeno lično, uvek govorim iz lične prizme ne pledirajući na to da je moje viđenje jedino ispravno, pa mislim da ljudi koji me prate vrlo jasno povlače granicu između mog subjektivnog doživljaja i onoga što bi mogla da bude neka objektivna slika. Često mi to i napišu u komentarima.
Kada uporediš sebe sa onom osobom koja si bila pre nego što si krenula na put, da li bi rekla da si se jako promenila? Koja je najupečatljivija promena?
Postala sam neuporedivo otvorenija prema svetu, povratila sam sebi veru u ljude kao i u sebe, naučila sam da budem srećna sa malim stvarima i da živim ovog trenutka za taj trenutak. Rekla bih da su to velike promene.
Redovno bloguješ sa putovanja. Velik broj ljudi čita ono što pišeš, uključuje se, ostavlja komentare, diskutuje sa tobom, ali i međusobno. Šta za tebe znači tvoj blog, a sada i knjiga koju si napisala?
Kada sam krenula na put, namera mi je bila da nateram sebe da redovno pišem i da nađem način da živim od pisanja. Blog sam počela da pišem iz tog razloga. U početku, dok sam imala saputnika i bila u vezi sa njim, pisala sam vrlo malo i šturo. Raspisala sam se tek nakon našeg raskida.
Kad ostaneš sam, a na putu si bez vremenskog ograničenja, prvo što počne da ti nedostaje jeste deljenje – ljudi s kojima ćeš moći da podeliš to što si doživeo. Zato sam se i raspisala tek kada sam ostala sama.
Sve to nije slučajno. Reč je o deljenju. Deljenje je suština svakog zajedništva, pa i putničkog. Mnogo je lepo kad imaš pored sebe prijatelja ili partnera koji će vrisnuti kad ugleda pejzaž koji je i tebe ostavio bez daha, s kojim ćeš pričati o svemu što doživljavate na putovaju, razmenjivati misli, ideje, osećanja.
Kad ostaneš sam, a na putu si bez vremenskog ograničenja, prvo što počne da ti nedostaje jeste deljenje – ljudi s kojima ćeš moći da podeliš to što si doživeo. Zato sam se i raspisala tek kada sam ostala sama.
Pisanje bloga je za mene neodvojivi deo putovanja. Da nema svih tih ljudi i njihove podrške, ne znam kako bih izdržala. Po vokaciji sam pisac, a to po definiciji znači da imam naglašenu potrebu da podelim svoj unutrašnji svet sa drugima. Pisci su u neku ruku uvek egzibicionisti jer izlažu sebe javnosti.
Knjiga je jedan viši oblik tog procesa deljenja – sabrani i literarno uobličeni deo života koji, mojim izborom, provodim na putu. Velika je razlika da li ste na putu privremeno (čak i kad je reč o nekoliko meseci) ili ste odlučili da živite na taj način sve vreme, pa dokle stignete ili dokle izdržite.
Čovek na putovanju katkad doživi trenutke oštrine, toka, praćene snažnim osećajem smisla, koji često imaju snagu malih otkrovenja. Ako ti je poznato o čemu govorimo, da li bi mogla da nam opišeš jedan takav trenutak?
Vrlo često su mi se dešavali takvi trenuci. Možda je bolje od opisivanja da navedem jedan pasus iz knjige u kome govorim upravo o tome:
„Otkako smo nastavili putovanje, na momente mi se činilo prosto neverovatnim kako smerno, kao da nije reč o meni, prihvatam teškoće zbog zime koja nas je zatekla na drumu. Jedna od mojih osobina koju nikako nisam volela bila je nestrpljivost koja se nekad graničila sa onom u razmaženog, nerazumnog deteta. Sada sam najedanput otkrivala da sasvim očigledno sve prolazi: kiša i vetar na kraju stanu, sunce se naposletku promoli, uzbrdica stigne do najviše tačke nakon koje sledi spust. Sve je imalo svoje vreme, svoj sopstveni ritam i ništa se nije moglo požurivati. Otuda je i nerviranje što je to tako bilo besmisleno. Trebalo je naprosto prihvatiti sve te pojave i biti u njima dok traju, ne misleći o tome kada će se završiti, ali sa punom svešću da će kraj sasvim izvesno doći."
Upravo si izdala knjigu koju si celu napisala na putu. Reci nam nešto o njoj i o okolnostima u kojima je pisana.
Knjigu sam pisala pet meseci tokom pauze koju sam pravila u Pokhari, u Nepalu i govori o prvih sedam meseci mog putovanja sa tadašnjim saputnikom i partnerom, o našim pokušajima da u ekstremnim uslovima dvadesetčetvoročasovnog suživota na drumu napravimo kvalitetan odnos, iako se jedva i poznajemo, iako dolazimo iz potpuno različitih sredina, sa drugačijim iskustvima, navikama, pogledima na život. Govori i o zemljama kroz koje prolazimo, o ljudima koji nas ugošćavaju ili na neki način oblikuju naše putovanje, o mojim ličnim uvidima i otkrićima.
Htela sam da ispričam priču o borbi za svoj san, o procesu sazrevanja i u putničkom smislu (razbijanje predrasuda, sticanje nomadskog iskustva, pomeranje granica sopstvenih strahova...) i u emotivnom smislu (nametnuti ideal „srodne duše" nasuprot svesnom naporu da se druga osoba prihvati i zavoli, učenje zajedničkom životu, toleranciji, otvaranju...).
Prekinula si svoje veliko putovanje kako bi se privremeno vratila i održala seriju predavanja koja su ujedno i promocija knjige. Gde ćeš sve držati predavanja i šta ćeš uraditi kada se to završi?
Prvog sepembra započela sam turu biciklom po Srbiji tokom koje promovišem knjigu u dvadesetak gradova u Srbiji i desetak u regionu. Nije reč o klasičnim promocijama, već o putničkim tribinama. Pričam o tome kako izgleda putovati biciklom, gde spavati jeftino ili besplatno, šta jesti, kako se zaštititi pričajući epizode sa mog putovanja.
Nakon završetka tribina, sačekaću Sajam knjiga jer mi je jedan izdavač ponudio da izlažem na njegovom štandu, a potom ću odleteti u Tajland i nastaviti putovanje na jug, prema ostrvima. Planiram da tokom zime vozim kroz Maleziju, Indoneziju, Filipine, a na proleće da se prebacim u Japan i pratim sakuru od juga do severa. Ukoliko bude para, volela bih da posetim Kamčatku, rusko poluostrvo sa najvećim brojem aktivnih vulkana i gejzira u svetu, ali i medveda po glavi stanovnika.
Na leto bih prešla u Južnu Ameriku. Ali, to su već daleki planovi.
—
Snežaninu knjigu možete naručiti ovde i time joj pomoći da nastavi svoje veliko putovanje.
