I taman smo se obradovali jer smo se nekako dopelali do pruge, gde važe naši Balkan fleksipasi, ali avaj! I tu počinje groteskna drama u dva čina
Toros ekspresi.
Likovi: dva putnika, šalterski službenik 1 i 2, četiri Kurda (Džalil, Sejfetin i još dvojica), gomila ljudi
Čin 1
Konja, železnička stanica, negde oko podneva. Pust hol sa dva šaltera, po zidovima pored fotografija Ataturka, nalepljena neka obaveštenja na turskom, reda vožnje nigde (po starom turskom železničkom običaju), samo cenovnici za svako mesto gde voz staje.
putnici (prilaze šalteru): Merhaba! English?
šalterski službenik 1: (usplahireno) Jok... (zove pomoć)
šalterski službenik 2: (takođe ne zna engleski, ali je rođeni pantomimičar): ?
putnici: (na turskom) bilet tren, Istanbul 18. temmuz (jul) ?
šalterski službenik 2: jok, tren jok (upire prstom u neke datume i neka crvena slova sa turskog obaveštenja na zidu)
putnici: (malo zbunjeni) Adana, temmuz?
šalterski službenik 2: jok, jok, temmuz treni jok!
putnici: (setivši se da su usput videli veliku sliku o izgradnji nove pruge na relaciji Konja-Ankara): aaa! hmmm... Adana (listaju po rečniku tražeći reč "danas") bugun?
šalterski službenik 2: evet, evet! (klima potvrdno glavom)
punici: pulman... (pružaju balkan fleksipas)
šalterski službenik 2: ?! (zbunjeno promatra karte, zove u pomoć šalterskog službenika 1, i još stručni konzorcijum za proveru misterioznih papirića na kojima pišu naša imena i neke brojke)
putnici: balkan fleksipas, bilet bedava!
šalterski službenik 2: (nakon par minuta konsultacija i kucanja po racunaru) pulman jok, kuset, kuset (pruza papiric na kome je nacrtao 6 ležajeva i dopisuje pored 8 YTL)
putnici: ajde, dobro, bar cemo spavati (pružaju 8 lira i konačno dobijaju karte za jedinu moguću destinaciju)
Čin 2
Slika 1
Konja, železnička stanica, negde oko 10 uveče. Gomila ljudi, čeka voz Toros ekspresi, na liniji Istanbul - Konja - Adana - Gaziantep. Atmosfera familijarna, dve žene uspavljuju dete ljuljajući ga u marami, simulirajući kolevku, crnoputi muškarci nestrpljivo gledaju niz prugu, išćekujući pisak lokomotive.
putnici: (prilaze šalteru nakon sat vremena čekanja) toros ekspresi?
šalterski službenik: tren uškadursufršdžekirbubrbujrumsulumzulum... (maše glavom i na satu pokazuje 2)
Nakon četiri sata čuje se iznemogli pisak lokomotive, ljude na stanici se smeju i hrle ka peronima, probuđena deca plaču.
Slika 2
Putnici sede u kupeu sa četvoricom ljubaznih garavih momaka. Gornji ležajevi zatrpani torbama, crnim kesama, a tu je i jedna zardjala satelitska antena. Niko ni ne pomišlja na spavanje. Razgovor se odvija između putnika i Džalila koji jedini uspešno natuca engleski.
Džalil: Where do you come from?
putnici: Srbistan.
Džalil: My english bad... Turkey bad english teacher! Speak Kurmanči, Zazaki (*kurdski jezici), but english bad!
(Putnici saznaju da se u turskim školama do nedavno nije učio strani jezik, a da su kursevi engleskog očajni. Turci ne stimulišu putovanje van Turske, izrada pasoša košta oko 400 evra)
Džalil: (pokazuje na burme putnika) Children?
putnici: No, no...
Džalil: (razočarano) Ohhh... Why? It best! I no wife, but like to! Much children good!
(par sekundi tišine)
Džalil: Brothers, sisters? Family?
putnici: Yes... One brother, one sister.
Džalil: Ohhh! I have 4 sisters and 4 brothers. My big big big big brother 6 children, 5 girl, 1 boy, my big big big brother 5 children, my big big sister 4 children... (nižu se velike cifre, putnici su prestali da broje kad je premašilo 30 članova uže porodice, a Džalil priča sa velikim oduševljenjem o svima njima imenujući ih, jedva čeka da ih vidi)
putnici: (definitivno ubeđeni da su u pitanju Kurdi) Where do you live?
Džalil: Small village, Nemrut Dağı... I study Turkish language and literature in Konya... Very hard to study, and work... I am only in my family who study...
U vagonu već vlada prijatna atmosfera, raspakuje se sok, keksi, putnici se osećaju potpuno sigurno i opušteno među saputnicima. Putnici doznaju (a i ranije su primetili) da u Turskoj deca počinju da rade od malih nogu. Da bi mogao da se školuje, Džalil je u osnovnoj školi čistio cipele, a srednju školu je zavšio u Istanbulu, paralelno radeći u fabrici tekstila i u bazaru. Teme se pretaču u nove, listaju se putničke knjige i rečnik... Nakon nekoliko sati, putnicima se pridremalo...
putnici: Zeeev!
Džalil: Do you want to sleep? If you sleep, we sleep, you our guests!
Svi se nekako nameštaju po preostalim ležajevima, Džalil i drugari tiho pričaju međusobno se utišavajući, a kad se začuje buka iz susednih kupea, oni ljubazno intervenišu! Neverovatna predusretljivost! Uskoro svi zaspivaju...
Slika 3
Rano jutro, negde blizu Adane. Putnici se polako bude.
Džalil: Good morning!
putnici: Where are we?
Džalil: Adana, 20 minutes... If you go to Nemrut Dağı, you must come to my house, meet my family! (pokazuje na karti gde je njegovo selo)
putnici: Thank you, ok! Hope see you! (rukuju se i opraštaju sa svim saputnicima)
Adana, lepa i sređena železnička stanica. Vrućina i vlažan vazduh. Na stanici mnoštvo žena u šarenim šalvarama, po koji muškarac se promalja u neobičnim pantalonama koje se spajaju negde ispod kolena... Granica Kurdistana! Putnici izlaze razneženi ljubaznošću i duševnošću saputnika i upućuju se prema gradu da se malo okrepe i prošetaju pa da nastave put za Antakiju!
