Dakle, obresmo se u Adani! Za doručak nezaobilazni sutlijaš, pa pravac grad da vidimo šta tu ima! Adana je posle Istanbula, Ankare i Izmira najveći grad u Turskoj, a tu se našla i najveća džamija između Istanbula i Saudijske Arabije - ogromna šestominaretska Sabandži Merkez džamija! Minareti su visoki 99 i 75 metara, a unutra može da stane oko 30 000 ljudi! Džamija je vrlo mlada, izgrađena je 1998, a glavni sponzor je bio Sakip Sabandži, najbogatiji Turčin. Od stanice do džamije došetali smo preko širokih zelenih bulevara, pa kroz najlepši park koji smo do sad videli, sa puno fontana, raznog bilja, palmi, saletli... Definitivno najlepši moderni grad, samo da je malo 'ladnije... A iza džamije, odmah pored reke, dolmuši i minibusevi voze direktno do Antakije, na tipičan turski način: vozač trubi, a pribavljač putnika tj. kondukter visi kroz vrata i urliče imena destinacija: "Antakia, Hataj, Hataj, Hataj, Iskenderun....!!!". I ovde su nas zasipali sokom, vodom, kolačićima. Minibus je bio nov i klimatizovan, tako da je 2 sata proletelo uz stalno uskakanje i iskakanje ljudi i dernjavu konduktera...
 |
 |
|
Adana, park i džamija |
Antakija, pećinska crkva Svetog Petra |
I eto nas u drevnoj Antiohiji, tj. Antakiji, tj. Hataju, gradu sa jednim starim i dva nova imena! Na prvi pogled se vidi da je to granica sa arapskim svetom: kebab služe sa mentom i limunom, u vazduhu se oseća miris začina, svi po ulici umesto "Ajde, ajde!" viču "Jala, jala!", obod centra je prepun štrokuljavih radnjica, kamiončića koji trube i prenose ljude i robu, neverovatno upredenih električnih instalacija na spoljnim zidovima, za koje smo se pitali kako uopšte i funkcionišu... A zapravo, baš i ne funkcionišu uvek, o čemu svedoči jedna zgoda: U prolazu pored jedne radnjice, zapazismo blagu gungulu, i bacivši pogled na gore ugledasmo veseli plamičak kako se širi niz paukoliki splet kablova raznih debljina! U tom momentu dotrčava vitalan starčić, verovatno gazda radnjice, i metlom i krpicom vešto sanira požar koji je, uzgred, prouzrokovao parčasovni nestanak struje u kvartu...
No, dobro, to je deo Antakije u kome ćete se prvo obreti, ali ne dajte se tako brzo obeshrabriti! Već par stotina metara iza ovog haotičnog krajolika leži veliki, stari bazar, ali pravi, neturistički. Konačno smo razgledali robu, prodavce i ljude, bez bojazni da nas iza ćoška vreba hrpa gramzivih cenkaroša, spremnih da nam se prišljamče ne bil' nas uveli u njihove prodavnice srebra, ešarpi ili kojekakvih potpuno bespotrebnih tradicionalnih rukotvorina koje se izrađuju u par desetina hiljada primeraka, veštim rukama neke mašine.
|
Kao što rekosmo, konačno pravi bazar, a odmah pored počinje centar grada i to sa ulicom krcatom slatkišarama koje prodaju poseban lokalni specijalitet - Hatay künefe. Sočno testo natopljeno šećernom vodicom, pa sloj mladog sira koji se tegli pri svakom zalogaju, pa sloj hrskavog testa i odgore mrvljeni pistaći (vidi sliku!). Mljac! Šteta što se ova poslastica nije raširila po svetu kao baklave ili tulumbe! Iza kunefe-ulice, nastavlja se noviji deo grada ali sa starim crkvama - tu su pravoslavci, katolici, protestanti, naravno međ' Turcima i Arapima! Razlog za ovu mešavinu je, kao i obično, burna istorija: Rimljani, Persijanci, Vizantija, Arapi, pa sve to umešano sa krstašima, koje su proterali Seldžuci, da bi tu došli Otomani. Početkom XX veka Antiohija je bila sirijska (pod francuskim protektoratom), zatim nekoliko meseci nezavisna republika Hataj, da bi naposletku postala deo Ataturkove nove republike. |
 |
 |
|
Stara varoš antiohijska |
Najlepši deo grada je ujedno i najstariji - lavirint uličica sa nanizanim šarenim trošnim kućicama penje se uz suro brdo i vodi ka pećinskoj crkvi svetog Petra, koji je, zajedno sa svetim Pavlom tu boravio i propovedao u novonastaloj hrišćanskoj zajednici. A meštani - čudo jedno! Najpre smo nabasali na Deniz, koja je pošto-poto htela da nam pokaže svoj skromni dom. No, dobro, izvukli smo se od kahve, ali nas je zato sprovela kroz lavirint i pokazala put do pećinske crkve i vidikovac (ponavljajući neprestano "Çok güzel!", a zaista je i bilo "Jako lepo!"). Usput nas je počastila vrućim 'lebom, direkt iz komšinicine peći! Onda su usledili susreti sa veselom, radoznalom decom i ostalim Antakijcima svih uzrasta - usta čoveka da zabole od "Hello, hello!". Nastala je opšta oduševljenost našim fotoaparatom - i staro i mlado je pohrlilo da bude slikano, majke su dovodile svoju dojenčad, deca svoje babe, a one svoje dede, samo da se slikuju! Gledanje slika je poseban doživljaj, veselje, smeh, zahvaljivanje, pozivi na čaj... Konačno stigosmo do pećinske crkvice, pa pohitasmo nazad u grad da veče krunišemo još jednom porcijom kunefea!
 |
|
Antakijski domaćini |
Sutradan ujutro - pravac Alepo! Cena prava sitnica, svega par evra i novi zabavni saputnici! Libanac i Tunižanka sa šest ćerki i jednim riđokosim sinčićem, sedmoro dece, a dvadeset i jedno ime. Nova moda, svakom detetu su dali po tri imena kako bi kasnije moglo da izabere ono koje mu najviše prija! Inače, oni su Francuzi, a idu u posetu rodbini u Bejrut. Tako začas pređosmo granicu i udahnusmo suv i začinjen sirijski vazduh...
