Zbogom Mediteranu, eto nas u srcu Male Azije! Dok voz hukće penjući se uz stenovite i impozantne Toros planine, tamnoputi ljudi u neobičnim šalvarama polako iščezavaju iz voza... Odjedanput, oko nas su žućkasta namreškana brda i ljudi u odelima, spremni za neki poslovni sastanak u Kajseriju, biznis centru nadomak Kapadokije... U gluvo doba noći, još jedan voz i naše krmeljive oči posmatraju izlazak sunca iznad Sivasa, grada u sred anatolijskih brda koji odiše seldžučkim duhom. Sveže jutro, pekar otvara radnju, snaga nam se vraća uz burek, đevrek i po koji slatkiš... Nažalost, u Sivasu velika rekonstrukcija: skele i ograde proždiru ceo centralni park, inače poznat po najlepšim i najstarijim medresama i džamijama u seldžučkom stilu... Ipak, radnici su nas pustili da malo zvirnemo i uslikamo ponešto, da ne odemo tek tako praznog fotoaparata... Sam grad je inače prava milina: čiste prostrane ulice, prijatna atmosfera, sokaci koji kriju starine kitnjastih fasada... I taman kad je dan počeo da se zahuktava i ulice da se pune razbuđenim stanovnicima, pohitasmo na sledeći voz, do naše glavne destinacije. Pravac Amasija!
 |
 |
| Sivas - glavna džada | Mavi Medresa, Sivas |
Lokalni voz koji spaja Sivas sa Crnim morem (i pritom prolazi kroz Amasiju) je bio poseban ugođaj: uz ritmično kloparanje voza i vesele saputnike, pred našim očima promicala su neobična sela, stada poznatih anatolijskih ovaca, koza i goveda, žuta polja suncokreta... Smirujuće dejstvo izolovanih krajeva, daleko od vreve velikih gradova, prenaseljenog Kurdistana, dosadnih primorskih trgovaca... I strašne planine se pomaljaju između pitomih predela, crvena zastava na vr' brda... Dobrodošli u Amasiju!
 |
Pre neke tri ‘iljade godina, Grcima je postalo tesno u njihovoj otadžbini i krenuli su da se šire po bližoj i daljoj okolini. Tako su dospeli i na južne obale Crnog mora, u hladnjikava zelena brda, gde su zatekli drevna hititska plemena... I tako je počela kolonizacija: smešaše se ovde frigijska i lidijska grčka plemena sa Persijancima i negde u četvrtom veku pre Hrista i nastade ovde Pontijsko kraljevstvo, a pontijski kraljevi ustoličiše se baš u Amasiji! Koji vek kasnije, ovde se rodio i prvi geograf na svetu, Strabon, simpatičan čikica koga u bronzanom izdanju možete videti na glavnom amasijskom šetalištu i koji je obišao ceo svet i napisao silne knjige o istom.
 |
 |
| Strabon | Kućice, vodenica i pontijska grobnica |
Po Strabonu, Amasija je dobila ime po Amasis, jednoj od kraljica Amazonki koje su, prema legendi, živele baš ovde. Grčka mitologija dalje kaže da su ova plemena žena-ratnika sekle desnu dojku da bi lakše baratali lukom i strelom, a da su ratne zarobljenike koristili da produže svoju porodičnu lozu. Po jednom helenističkom traču, čak je i Aleksandar Makedonski, dok se vrzmao ovuda, nabasao na amazonsku kraljicu Talestris i napravio joj dete! I zaista, kad čovek prošeta kroz mistične i zelene, vlažne pontijske predele, može da posumnja da su se ovuda zaista šetale spretne jednogrude ratnice i da nasluti zašto se baš tako zove jedno takođe zeleno i vlažno područje nekih 10 000 kilometara zapadnije, čak u srcu južnoameričke prašume...
 |
Pontijske kraljeve poraziše Rimljani, ove smeniše Seldžuci, a ove Osmanlije... I tako nastadoše lepe kućice podno drevnih grobnica, ali i slavna turska verzija Romea i Julije, legenda o Ferhatu i Širin, kojima je takođe posvećen spomenik na keju.
Da bi pridobio ruku svoje ljubljene princeze Širin, Ferhat je odlučio da prokopa planinu (i to baš onu veliku iznad Amasije, koja i dan danas nosi njegovo ime) da bi došao do izvora koji bi vodom snabdevao palatu u kojoj su živeli Širin i njena porodica. Ali, avaj, do njega su stigle netačne glasine da je Širin umrla, te se on baca sa hridine. Kada za to ču njegova voljena, ona pade u postelju i ubrzo umre od tuge...
 |
| Amasijska tvrđava (Haršena zamak) |
Kad smo već kod Osmanlija i spomenika na amasijskom keju, zanimljivo je napomenuti da je Amasijska oblast imala naročitu funkciju: zbog šarenolikosti populacije, svi budući sultani su ovde bili namesnici kako bi upoznali mentalitet različitih naroda koji su živeli širom ogromnog turskog carstva. Svaki od ovih sultana ima svoju bistu na šetalištu uz reku, između Strabona i Ferhata i Širin! Tako je zapravo ovaj amasijski kej svojevrsna istorijska učionica!
 |
No, vratimo se u sadašnjost! Neverovatno lep gradić, na neverovatno lepom mestu: reka Ješilermak je probila svoj put u gudurama pontijskih planina, praveći tako zgodnu, usku dolinu u kojoj je smeštena ova duguljasta varošica! Uz samu reku nanizane su bajkovite otomanske kućice iznad kojih se uzdiže strma hridina u koju su uklesane drevne grobnice pontijskih kraljeva, a na vrhu, naravno, trvrđava sa koje se pruža pogled miljama unaokolo! A preko reke mnoštvo mostića, divno šetalište uz reku i grad koji se vere visoko uz brdo. Uz šetalište su "posađene" plastične palme koje svetle u mraku i kante za smeće u obliku kengura - valjda nostalgija za vrućinom... I da! Amasija je poznata kao turska prestonica jabuka - ova voćka se nalazi čak i na grbu grada!
Omamljeni lepotom, istorijom i legendama, sedosmo u omiljeni voz koji nas lagano povede nazad, put čudesnih kamenih naseobina Kapadokije...
 |
U gluvo doba noći stigosmo u Goreme. Svega par stotina kilometara, a kao da smo promenili planetu! Doline u kojima raste kamenje najneobičnijih oblika, između kojih su se smestili gradići u kojima ljudi žive takođe u kamenju: ko bi rekao da izdubljena stena može biti tako udoban dom! Imali smo sreće, te smo nabasali tačno kad rađaju kajsije koje rastu ovde u izobilju, i to kao samoniklo drveće! Potpuno fascinantno – usred mesečevog pejzaža, odjednom drveće sa granama koja se lome od sočnih, slatkih plodova! Meštani su se dosetili, pa vredno beru i suše kajsije na svakom krovu i poljani, tako da besplatno ubrane kuglice postaju na tezgama ispred turističkih atrakcija Kapadokije.
 |
 |
| Kućica u steni | Kajsije se suše... |
Ceo ovaj predeo – tačnije nacionalni park - posebno je poznat po crkvama, koje su, kao i sve ostalo ovde, opet izdubljene u kamenu! Kapadokija je, pored Antiohije, bila jedna od prvih hrišćanskih naseobina, a na ovom području od svega stotinak kvadratnih kilometara postojalo je preko pedeset episkopija! Prve crkve su izdubljene još u III veku, kad je ovde došao Sveti Vasilije, jedan od čuvenih kapadokijskih otaca, koji su ustanovili osnovna hrišćanska učenja. Glavni crkveni kompleks nalazi se odmah pored Gorema, tu se nalazi nekih desetak crkava, trpezarije, konaci – sve u pećinama... Sve ovo je bilo u funkciji sve do kraja I svetskog rata, nakon čega su se svi monasi povukli u Grčku, a crkve postale golubarnici. A revolucionari su se, kao i svi Turci, bojali urokljivih očiju, pa su izgrebali oči većini svetaca... I danas, ako sretnete nekog kapadokijskog Turčina i priupitate ga o tim crkvama, može se desiti da vam on ponosito kaže: “Znam, znam, moj deda je grebao oči na tim freskama!”
 |
 |
| Car Konstantin i Jelena, crkva Sv.Onfirija |
Neverovatno lepe i očuvane freske, Mračna crkva
|
