Festivali, karnevali...

Pozna jesen u Strazburu zna da bude pomalo depresivna... U medijateci, u potrazi za intrigantnim putničkim sadržajima, pažnju mi privlači fotografija sa potpuno nadrealnim svetlosnim efektima na kojoj piše "Fete des Lumieres, Lyon". Kuc-kuc na Internet, Google kaže: "About 636,000 results (0.10 seconds)", i eto odgovora: svakog decembra u Lionu se održava svojevrsna fešta - festival svetla. Širom grada postavljaju se neobične instalacije koje  osvetljavaju i projektuju svetlosne efekte na najznačajnije zgrade i trgove, pretvarajući grad u neki veliki naučno-fantastični film, prizore iz nekog uvrnutog šarenog sna. I ovaj festival, kao što to obično biva, ima tradicionalnu zaleđinu. Još u srednjem veku, u znak zahvalnosti zbog spаšavanja grada od kuge, Devica Marija je proglašena zaštitnicom Liona. Kada je 8. decembra  1850. trebala da se postavi njena velika statua na brdu Fevrijer iznad grada, Lionci su spontano zapalili sveće u prozorima, i tako ostade sve do danas: svakog 8. decembra u svim Lionskim prozorima tinjaju plamičci sveća. U poslednje vreme, uz ovaj romantični aspekt festivala pridodate su i hi-tech instalacije, tako da se svake godine ovi svojevrsni performansi svetla održavaju na drugu temu. Ove godine tema je - vreme. Dakle, vreme je da se ide u Lion.

Voz nas iskrcava na modernu stanicu Part Dieu, a oblakoderi, pod uticajem naših koraka, polako prelaze u elegantne renesansne zgrade. Sa mosta preko velike Saone pogled puca na brežuljke, crkve, nijanse crvenih, oker i narandžastih višespratnica kvarta Croix-Rousse u kojima su pre nekih 400 godina radili tkači svile, po čemu je grad bio poznat. U radionicama visokih tavanica, da bi u njih stali ogromni razboji, majstori su pravili skupocenu tkaninu iz vlakana čaure čuvene bube, a potom je prenosili uskim, zasvođeni pasažima, pravim tajnim prolazima, koji su ovde poznati kao trabul (traboules). Naizgled obična kapija na broju 10, ulazimo u unutrašnje dvorište, penjemo se uz vijugave stepenice na drugi sprat, levo hodnikom, pa kroz vrata u novo unutrašnje dvorište, na kapiju i eto nas u trećoj ulici odatle, na broju 23! Uz ovakve lavirinte, nije ni čudo što je Lion bio poznat po pokretu otpora u II svetskom ratu.

Polako se smrkava, svetla se pale, sprema se fešta. Iz 58. pokušaja uspevamo da pronađemo slobodnu sobu u hotelu u predgrađu, po razumnoj ceni - izgleda da je cela Francuska željna svetlosti. Centar grada, smešten na ušću Saone u Ronu, puni se ljudima, čudnim zvucima i slikama. Po zgradi opštine leti ogromna ptica, stara gotska katedrala je dobila oči, a na glavnom trgu niz barokne fasade, kotrlja se džinovski časovnik, dok se sa prozora slivaju sve nijanse svih mogućih boja, uz neobične, skoro pinkflojdovske zvuke. Bežimo iz ove fascinantne psihodelije preko Rone, na brdo Fevrier, na kom su Rimljani osnovali tadašnji Lugdunum, što, gle zgode, znači "brdo svetla". Na putu do velike katedrale na vrhu, usput svraćamo u neobičnu baštu, da naberemo malo džinovskih kandelabr-cvetova i bacimo pogled na grad odozgo. Opet se spuštamo u centar, neki veseli orkestar limenih duvača defiluje kroz neopisivu gužvu... Ludilo polako jenjava, ostaci pripitih veseljaka se međusobno gađaju flašama, a mi polako idemo prema našem periferijskom smeštaju...

Katedrala sa očima i lažne terasice

Ujutru sve deluje kao neki san. Pre polaska kući, odlazimo da osmotrimo grad u normalnom, dnevnom svetlu, bez efekata. Ali, to je ovde izgleda nemoguće, jer je lokalnim umetnicima palo na pamet da na velike, neiskorišćene zidove širom grada iscrtaju novi grad - prave optičke varke. Tako uz pozdrave  braće Lumijer i Antoana Sent Egziperija i ostalih poznatih Lionaca, koji mašu sa imaginarnih balkona, napuštamo ovo sjajno mesto.

I taman smo nazad u Strazburu da vidimo taj čuveni Božićni vašar! Na svim gradskim trgovima niču drveni kiosci sa gomilama šarenih ukrasa, figura, medenjaka, slanih pereca (brecela) i ostalih božićnih drangulija. Iza ćoška, orkestar Deda Mrazeva svira džez obrade božićnih pesama pred masom oduševljenih prolaznika, neverovatno ukrašenim, blještavim ulicama širi se miris kuvanog vina i pečenog kestenja. I opet, srednjevekovna tradicija - ovakvi vašari se već stotinama godinama održavaju širom Nemačke, Švajcarske, a posebno u Alzasu. Prvi je održan u Strazburu pre tačno 439 godina i uprkos svim nedaćama tokom vekova, nije izostao ni jedne jedine zime. Atmosfera je zaista fina, ali što se tiče trgovine - prava šarena laža! Roba ista kao i u supermarketu, samo tri puta skuplja. Eto kako tradicija lako ode u komercijalu.

Mesec dana kasnije, opet sličan scenario. Pozna zima u Strazburu zna da bude pomalo depresivna. Nova promocija francuskih železnica dolazi kao poručena - do Nice spavaćim kolima za 15 evra! I to još u doba karnevala! Krcat voz, gluvo doba pred svitanje, ceo vagon hrče. Jedva čekam prve naznake dana i izvlačim se iz zamračenog kupea. Svuda okolo plavi obrisi planina. Tulon, vrata se otvaraju, miriše more. Pa onda fantastični prizori, gudure, skrivene plaže, stene, urušena sela, luksuzne vile... I eto nas.

Selo Ez na Azurnoj obali, između Nice i Mentona

Od Nice do Mentona se, kao i između bilo koja dva mesta u francuskom departmanu Alpes Maritimes, može doći busom za svega 1 evro. Divota, konačno da čovek može malo da se opusti, a da ga ne oderu francuska transportna preduzeća. A uz to, ovaj region vrvi od živopisnih sela, koja su dramatično smeštena po okolnim hridinama i obalama... Međutim, izbor je pao na Menton opet zbog jedne intrigantne slike, na granici fantastike i kiča: između palmi Azurne obale, na samoj granici Italije i Francuske, sedi ogroman Buda, ali napravljen od limuna i pomorandži! Sprovođenjem opsežnog istraživanja, došli smo do novog festivala, tačnije pravog karnevala u čast limuna - Fete du citron. Ono što ovu feštu izdvaja od drugih je stalno prisustvo agruma u njoj. U februaru i martu svake godine, u centru grada postavlja se ogromna tematska izložba, čiji su svi eksponati zapravo velike statue napravljene od limunova, pomorandži, mandarina... Uz ovu stalnu postavku, postoji i prateći program, u vidu performansa i karnevalskih šetnji, tako da obalom, pored razgolićenih tamnoputih i svetloputih dama, limenih duvača u šarenim uniformama, gajdaša pristiglih pravo iz Škotske, lutaka, robota i ko zna koga i čega sve još, defiluju i žuto-narandžaste agrum-statue na velikim prikolicama. Čim smo se iskrcali u Menton, shvatili smo zašto se baš ovakav karneval ovde održava. Gradić je neobično lepo ušuškan između ogromnih Alpa i mora, tako da pored živopisnih prizora i strmih uličica, ovde vlada večito proleće i leto – nije čudo što limun stalno uspeva kada sunce sija 316 dana godišnje! Em sunce, em planine, em more, em karneval, cveće, voće, em Italija iza ćoška (na svega 2 kilometra) – šta će čoveku više! Ironija je jedino što se za pravljenje statua za festival koriste uvozni limunovi i narandže iz Španije, kažu da su ovi Mentonski suviše nepravilnog oblika... Tja... A ko voli limunadu, nek dođe kad festival prođe – kažu da se tada u bescenje rasprodaju svi gradivni elementi festivalskih rekvizita.

Menton, izložba agrumskih statua i karneval