|
"Po rukama mi pada večernja vlaga, ovde „na kraju sveta“. Od koje, nemoćan, sklapam oči. Ne, ništa me ne boli. Ništa se ne događa. Gledam ove modre zemlje iza kuća, i sećam se poljske oranice, kroz koju sam se vraćao zorom, iz jednog šleskog gradića. I ta su polja bila isto ovako modra, uveče, kao i ova zemlja. Sve je u vezi i sve se sliva. Sve se sliva u beskrajni vidik i mir. Preda mnom teče i stoji zaliv, težak i mutan, sasvim kao naš Dunav, mokri i modri, tromi puž moga zavičaja, što puzi, sa starim gradom na sebi, u nebesa. Sve su ljubavi u vezi. Miloš Crnjanski, Finistère
Jurimo „vozom velike brzine“ pravo ka Atlantiku, ka jednom od retkih preostalih komada keltske zemlje na kontinentu. Kamenstolovi, menhiri, misteriozne šume iz kojih potiču legende o kralju Arturu (i u kojima su Asteriks i Obeliks lovili veprove i tukli Rimljane), kamene crkve i tvrđave obrasle mahovinom, sidar, ostrige, dagnje, stene, pesak, vetar, kiša i okean – jednom rečju: Bretanja, ili po meštanski - Breizh. Plan je bio da napravimo turu po celom poluostrvu, od Rena, preko San Maloa, sve do stenovitog Roskofa na samom „kraju zemlje“ (ceo ovaj najzapadniji francuski departman se i zove Finistère – za Francuze, to je kraj sveta, ali Bretonci ga zovu Penn ar Bred, ili u prevodu "glava sveta") i južnih plaža Karnaka po kojima su razbacani drevni menhiri. Ali, surova realnost, tačnije klimatski uslovi udruženi sa francuskim transportnim sistemom malo su nam omeli planove...
Bilo kako bilo, TGV nas je doveo u Ren, pravo u bretonsku prestonicu, sjajan, živahan studentski grad. Rustične drvene zgrade, kaldrmisani sokaci i prepune kafane, atmosfera na nivou. Ljudi pomalo divlji, bučni, grublji, sva imena ulica su na dva jezika francuskom i bretonskom, koji je poput velškog, prepun nezgodno pozicioniranih suglasnika GWHRZ. Tako provedosmo fino veče međ' Keltima uz pivo, galete (bretonske palačinke) i još kojekakve slatko-slane đakonije. Zapravo, kako se u davnim vremenima ovde nije plaćao porez na so, ljudi su obilato solili hranu, tako da su čak i slatkiši ovde slankasti, jer se pripremaju na čuvenom, jako ukusnom, slanom puteru, kao npr. kouign amann (ili u prevodu kolač sa puterom).
Zlatno doba San Maloa je bilo u vreme velikih otkrića, kada su odavde isplovljavale lađe za Novi Svet. U ta vremena, grad je bio centar korsara, u stvari „legalnih gusara“, koji su u ime francuskog kralja, napadali neprijateljske (čitaj engleske) brodove. Međutim, narod ih je gledao sa simpatijom, kao visprene avanturiste. Tako je, ako je verovati anegdoti, najpoznatiji korsar, Robert Surkuf, ogorčenom britanskom kapetanu na opasku da su korsari obični pljačkaši koji se bore samo za novac, dok se on kao odan vojnik bori za čast, odgovorio rečima: „Svako se bori za ono šta nema“. Međutim, pored gusarenja, sanmaloanski moreplovci istraživačkog duha su otkrivali nove horizonte, pa je tako i Žak Kartije dospeo na obale Montreala i Kvebeka, otkrivši tako Kanadu.
Kiša je već dva dana neumorno padala, a mi smo se zaputili ka Mont San Mišelu, srednjevekovnom gradiću i manastiru smeštenom na poluostrvu, koje opet, po gore opisanom plimskom receptu, noću postaje ostrvo. Čak ni preko dana nije bezbedno šetati po mokrim peščanim prostranstvima (u doba najveće oseke, more se ovde povlači čak za oko 15 kilometara i predveče začas dođe nazad!!!), jer su ova područja puna živog peska! I pored svih uslova da ovo neobično mesto bude savršeno, jer deluje zaista moćno i fantastično, nekako mu fali duša. Kasnije smo utvrdili da je ovaj fenomen svojstven svim francuskim istorijskim gradićima: toliko su organizovani i sređeni, da jednostavno deluju veštački, prosto nezanimljivo, sterilno. Sve je ovde u službi turizma, bez spontanosti i života, tako da živopisnost ne pomaže mnogo. Tek tada smo shvatili čari raspadnutih italijanskih uličica, kojima se ori glas mame koja zove decu na ručak već osmi put; ili graja dece u ornulom starom Istanbulu, zvuk čekića u polusrušenoj radionici u Damasku, bezubi osmeh starca u Antakiji...
Po povratku u San Malo, utvrdili smo da se u planu potkrala mala greška: autobus koji je trebao da nas preveze do sledeće destinacije išao je do mesta St Briac umesto do mesta St Brieuc. A kako je u toku bio školski raspust, tokom koga autobusi skoro da i ne idu (u Francuskoj autobusi saobraćaju uglavnom u lokalu – u okviru departmana i prevashodna svrha im je prevoz dece u školu), zbog ovog jednog slova koje smo prevideli, ostala je jedino mogućnost da put nastavimo regionalnim vozom, što je za naš budžet bilo neprihvatljivo, jer je karta kupljena neposredno pred put u francuskim regionalcima bezobrazno skupa (trebalo je da nas put od nekih stotinjak kilometara izađe preko sto evra po osobi!). Izmoreni neopravdanom skupoćom i neumoljivom kišom, sa suzom u oku i bolom u srcu, otkazasmo hotel u Roskofu, oprostismo se od Bretanje i odosmo da utolimo čežnju za uzburkanim okeanom, maglovitim šumama i misterioznim stenama u gradskoj vrevi Pariza.
Miloš Crnjanski, Finistère
|
||||||||||||||
Ranom zorom, u autobus. Kroz neobične, pomalo monotone, močvarne i maglovite predele i kamena, mahovinom obrasla sela, praćeni velikim sivim oblakom stigli smo pravo na severnu obalu Atlantika, u famozni San Malo. Grad-tvrđava, maestralno delo čuvenog vojnog arhitekte Vobana, sa svojim masivnim sivim bedemima, ogromnim dimnjacima i crnim krovovima savršeno se uklapao u ambijent – stenovita ostrva, ogromne peščane plaže, sivo nebo, vetar i okean. A ono što je najzanimljivije ovde je upravo taj ambijent, koji svakodnevno menja svoju ćud. Preko dana, peščana plaža uz zidine stare luke, puna je ljudi koji se šetaju, trče, diskutuju. Grupice turista se penju po tvrđavi na susednom poluostrvu i odaju počast romantičnoj duši Šatobrijanovoj, čije telo ovde počiva. Sunce se polako kreće prema zapadu, a more koje se naziralo tamo negde na stotinjak metara od obale, sad nekako deluje bliže. Pojas kopna polako se pretvara u usku stazicu i Atlantik začas poluostrvu oduzima prva četiri slova. Konačno, pada noć i na mestu gde su živahni meštani i posetioci St Maloa jutros uživali, sada se, pri dubini od čitavih 15 metara, razbaškario okean, čiji ogromni talasi zapljuskuju automobile na glavnoj štrafti uz bivšu plažu. I tako svake noći mesec krade plažu Saint Malou. Plime i oseke su u ovim krajevima najveće u Evropi.
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.