Taizé, malo francusko selo u blizini Liona. Ne bi se ni po čemu razlikovao od ostalih francuskih okolnih sela da u njemu izvesni Rože nije osnovao bratstvo, još davne hiljadu devetsto četrdesete godine. U početku je to bila samo mala kuća i izgledalo je više kao sklonište za izbelice tokom Drugog svetskog rata. Danas Teze broji više od stotinu monaha katoličke i protestantske veroispovesti. Najinteresantnija stvar je to što u sklopu bratstva postoji ogroman kamp koji posećuju mladi iz celog sveta.
U početku sam samo znao da postoji tamo neki Teze, da se organizuje preko katoličke crkve, da je jeftino i da se usput vide i veliki gradovi (Ženeva, Beč, Nica, Montekarlo...) Da budem iskren, zbog tih usputnih mesta sam se i prijavio. Sa mnom je pošao moj drug i saputnik, Goran. Pristao je da krene jer sam mu rekao da će jedno od usputnih mesta biti i Pariz. 
Malo je falilo da otkaže kad sam dan pre polaska rekao da se ipak ne ide u Pariz.
Ideja da se u 3 dana obiđe 5 svetskih gradova je jako loša. Kao da si na rođendanu gde ima puno kolača, ali čim zineš neko ti ga otme i u ruku stavi još lepši i sočniji, ne stigneš ni da ga pomirišeš, a oni ti opet otmu. Obećao sam sebi da ću sva ta usputna mesta morati jednog dana da obiđem kako dolikuje.
Tek probuđeni, mamurni od loše prospavanih noći, izašli smo iz autobusa i zgazili jutarnju rosu. Naš vodič, Šarika, odmah je počela sa diktiranjem pravila:
- Torbe morate ostaviti kod onog zida. Doručak smo propustili, pa morate da izdržite do ručka. Budim vas ujutru u pola 8. Molitva je u 8, nemoj neko da ne dođe! Zabranjen je alkohol, izlaženje iz Tezea i pravljenje galame.
Molitve? Pravila? Jao neeee, pa mi smo došli da bismo videli Ženevu i Beč...
Mislio sam da je apokalipsa počela! Naš željno isčekivani put se pretvorio u katastrofu!
Smestili su nas po sobama u delu kampa koji većina mladih hodočasnika zove Balkan geto, jer se tu uvek smeštaju Balkanci. Kasnije smo saznali da smo privilegovani time što spavamo u krevetima i imamo krov nad glavom, jer smo iz siromašnih država. Nemci, Britanci, Holanđani i ostala bogata gospoda spavaju u šatorima, u drugom delu kampa.
Podne, vreme za ručak, ali prvo molitva. Prvi put u “njihovoj” crkvi. To i nije izgledalo kao crkva, nego više kao baraka. Bila je podeljena na više delova limenim pregradama nalik na vrata od garaže, koja su se u toku mise sklanjala, i dobijao se jedan ogroman prostor. Sve je bilo u nekoj narandžasto-braon nijansi, nije bilo stolica pa su svi seli na podu. Nema oltara, nema freski, gomila monaha u belom. Nešto ovde definitivno nije u redu! Mora da je zbog ovoga putovanje toliko jeftino.
Na malom LED ekranu se ispisuje broj, svi vade sveščice i listaju. U sablasnoj atmosferi prigušenog svetla masa kao u transu počinje tiho da peva , Hriste eleison... Hriste eleison..." Šok, jeza me uhvatila, nikada se ranije nisam ovako osećao. Nisam navikao da ljudi sede u crkvi na podu, njišu se u transu i u glas pevaju molitve. Nešto je tu bilo pogrešno, ne treba to tako. U sebi govorim "Zar za ovo da se prodajem? Imam ja svoju veru, neće oni mene da preobrate!". Goran, zabezeknutog lica prilazi mi i drhtavim glasom šapuće "Ajmo odavde... ".
Kad smo izašli iz crkve, drugarica iz busa nas je pogledala i nasmejala se, jer je shvatila u kakvom smo bunilu. Ona je ovde već drugi put. "Sve sam je ovo prošla, nije to ništa strašno. Niko te ne tera motkom u crkvu, sve je opušteno i ne morate se pridržavati svih pravila", uveravala nas je ona. Malo nas je smirila, pa smo otišli da ručamo.
Šaka sive mase, parče hleba, keksić i činija za vodu. Goran tada vidno iznerviran odbija tu gnusnu i nemesnatu hranu i prelazi na domaće sušene proizvode iz svoje torbe. Specijalitet kuće su bile pečurke u saftu sa pirinčem, ako sam dobro video. Meni se svidelo.
Uveče, posle večernje molitve, otišli smo na mesto predviđeno za zabavu. Svi iz kampa su se okupljali tamo. Nije bilo nikakvog razglasa, ali je sve treštalo od muzike i pevanja. Nekolicina momaka je imala gitare kojima su palili masu dobro poznatim hitovima. To me je podsetilo na naše prve majeve i roštiljanje u prirodi, i po ko zna koji put mi je bilo žao što me je mrzelo da skupim pare za gitaru i naučim tih 5 famoznih akorda koji se stalno vrte u svim pesmama. Brzo smo se uklopili i prepustili zabavi. Probali smo strancima da objasnimo naše kolo, ali nisu najbolje razumeli pa se kolo ubrzo pretvorilo u vozić. E to su svi razumeli i odjednom se stvorio dugačak vozić kojem sam ja bio lokomotiva.
Veselu atmosferu u pola dvanaest prekinuo je jedan od monaha i reklo da moramo u krevete. Još jedno pravilo - žurka se uvek prekida u pola 12, a u 12 moraš biti u krevetu.
Na povratku u Balkan geto, Goranov i moj razgovor prekinuo je dečko sa prtsom preko usana i namrštenog lica "Šššššš! Be quiet, it’s sleeping time." On je predstavljao neku vrstu volontera-redara koji je pazio na red u kampu. Svoj posao je radio jako predano i trudio se da niko, ni u kom slučaju ne priča posle 12 sati. Goran i ja smo počeli da se smejemo. Shvatili smo koliko je cela stvar sa pravilima prenaglašena i da se u suštini ništa neće promeniti ako ih prekršimo. Tada smo se konačno opustili.
Sutradan u pola 8 nas je probudila Šarika. Moramo opet u crkvu. Ovog puta nismo toliko napeti. Posle doručka su nas podelili u par velikih grupa. Za svaku grupu bio je zadužen po jedan monah, koji nas je uvodio u temu koja je bila određena za taj dan. Teme su, naravno, vezane za Bibliju. Zaboravio sam da kažem da monasi, kad nije misa, izgledaju kao obični ljudi, ne nose mantije niti imaju ćele na glavama. Nakon bratovog kratkog predavanja dele nas u još manje grupe, kako bismo diskutovali i bolje se upoznali sa drugim kulturama.
U mojoj grupi su bile dve Mađarice iz Transilvanije, jedna Mađarica iz Vojvodine, dva Finca, dve Šveđanke, Goran i ja. Krenulo je upoznavanjem i igranjem nekih glupih igrica koje je valjda trebalo da nas opuste. Uhvati se za nos, podigni nogu, ponovi imena svih ljudi sa tvoje leve strane, i sve tako nešto. Ja sam nekako i podneo igrice, ali se Goranu uopšte nije svidelo te je prestao da posećuje grupne stanke. Meni je jednom dozlogrdilo što stalno nešto skakućemo i pevušimo, pa sam predložio neku srpsku igru - ledene čiče (ice man)! Bilo je mnogo zabavnije, ali pošto smo bili napolju i nije bilo određenih granica igra je polako gubila smisao, čak je jedna Šveđanka pala i oderala nogu. Zato smo prešli na drugu srpsku igru - gluvih telefona, e to je vec bilo prikladnije i svima se svidelo. Nakon grupnog sastanaka sledila je molitva pa rucak, zatim ponovo grupni sastanak, pa popodnevni čaj, opet molitva, večera i na kraju zezanje sa gitarama. Svaki dan se odvijao istim redosledom.
Kada sam se uklopio, sve se pretvorilo u jedno veliko zezanje. Gomila mladih ljudi raznih nacija i veroispovesti, od velikih vernika sa biblijom u ruci do okorelih ateista. Uglavnom su ljudi veseli, otvoreni za nove stvari i željni zabave.
Teze me je pomogao da proširim religijske vidike. Shvatio sam da sveto mesto ne mora biti stara crkva, sa freskama i velikim oltarom. Sam izgled daje samo površni utisak, a toplina dolazi od ljudi koji su u crkvi. Molitve su iste, samo na drugim jezicima. Osnova je ista: ljubav, sloga, dobrota, milosrđe.
