U gradu oraha

Naši domaćini su bili uglavnom studenti političkih nauka (Grenobl je jak univerzitetski centar i ima veliki kampus), i svi su beskrajno ljubazni i prijatni i blagi, ali su nas zato terorisali vegetarijanskom kuhinjom. Klopa je organizovana tako što ti u glavnoj festivalskoj trpezariji daju sirovine za doručak (a to je dvopek i džem - redovno preskačem), za ručak imamo dnevnicu od 10 evra da se snađemo sami, a večera je u toj glavnoj trpezariji. A sa onih 10 evra možeš da se najedeš sendviča u gradu (oni su 2-3 E), ali teško možeš nešto u restoranu, gde je najjeftiniji meni 15-20E. Pivo je 3-4 E. Zasad su nam na večernjem meniju bile dinstane bundeve, lazanje sa šargarepom i zeljem, ćufte od pirinča sa gulašem od šargarepe i još neke neprepoznatljive biljke.

Sva ta klopica deluje zanimljivo, ali je neslana i nije nešto zasitna na duže staze, i izaziva meku stolicu. Posle večere u toj trpezariji (koja je imala i funkciju festivalskog večernjeg kluba) očekivalo se od nas da svako opere sudove za sobom, u ladnoj vodi u štrokavoj hipi kuhinji.

Svo piće koje su nam nudili u toj glavnoj trpezariji bilo je home made: sokovi su iz kućne radinosti, vino je takođe domaće (i prilično bezveze), a posebno je zanimljivo domaće pivo koje su nam iznosili, doduše u vrlo ograničenim količinama, koje pravi neko od njihovih ortaka u kućnoj manufakturi. Pivo uopšte nije loše i vrlo liči na pravo, osim što je malo mutnije i malo se jače oseti kvasac.

Smestili su nas po privatnim gajbama i svako od nas je bio kod nekog od organizatora i njihovih jarana. Mene su uvalili zajedno sa naša dva šofera, koji su ostali sa nama sve vreme. Šoferi su bili mnogo nesrećni jer nisu imali šta da rade, ne razumeju jezik, ne znaju ni engleski, mrze biljke u tanjiru i ne znaju šta da rade sa 10 evra dnevno. Ali zato su poneli balon rakije pa su se time nekako tešili. Domaćica stana je neka studentkinja koja tih dana nije bila tu sa nama, ali nam je ostavila poruku da joj zalivamo cveće i da isključujemo bojler preko dana.

Što se tiče samog događaja, oni su to prilično lepo organizovali i baš se vidi da su predani i odgovorni i da to ozbiljno shvataju. Svi smo dobili koverte sa džeparcem, kartama za gradski prevoz, nešto bonova za piće u festivalskim objektima, a posebno sam fasciniran idiosinkratičnim mapama i programima: svako je dobio mapu grada sa ucrtanim festivalskim objektima i posebno označenom lokacijom gde je baš on/a smešten/a, i svako je dobio program s posebno naznačenim događajima gde baš on/a treba da prisustvuje, tako da ti sve bude jasno.

Festival se bavio prezentacijom omladinske kulture u zemljama Balkana, a na programu su bili okrugli stolovi, izložbe stripa, pozorišne predstave, video projekcije, performansi i tako to. Uveče je organizovan i info štand, gde svako predstavlja svoju organizaciju posetiocima. Sve se dešavalo u par prostora blizu centra grada:alternativne galerije, skvotovi i napuštene fabričke hale i hangari. Posebno mi se sviđalo što ništa nije počinjalo pre 3 popodne.

Ko je bio zainteresovan, mogao je da proveri mejl na kompjuterima u ofisu organizacije domaćina. Ali avaj! - na tastaturi je jebeni francuski raspored mimo svake logike: na mestu slova a je q, a na mestu slova m je zarez. Ako oćeš da kucas tačku, moraš sa shiftom, a isto tako i za sve brojeve. Nijedan od specijalnih znakova nije tamo gde sam navikao da bude, a zagrade nisu jedna pored druge, već na sasvim suprotnim krajevima tastature. Francuska tastatura je kulturološka razlika koja me je najvise šokirala na ovom putovanju. Zato sam se i uzdržavao od korišćenja neta.

Ja sam bio dužan da prisustvujem svakom okruglom stolu, koji su se odvijali od 3 do 6 popodne, a posle toga nisam imao neke obaveze, ali ni pametnija posla osim da se smucam po ostalim festivalskim dešavanjima gde bar ima poznatih faca (alternativa je bila da se vratim u gajbu i očajavam sa šoferima). Prvog dana festivala održan je prvi okrugli sto i otvaranje prve izložbe, a onda je u 21 h bilo formalno otvaranje celog festivala i kulturno-umetnički program tim povodom.

Na to otvaranje je doslo nekih stotinak mladih ljudi, sve neki zdravi srećni studenti iz kampusa sa blaženim vegetarijanskim osmehom, a u sali je bilo zabranjeno pušenje. Nastupao je neki šansonijer sto je pevao nešto na francuskom i vrteo vergl i svi Francuzi su razumeli šta peva i lepo se zabavljali, a mi Balkanci smo se veoma smorili. Bio je i neki video art kao podloga za free jazz koncert posle šansonijera, ali ja niti volem video art, niti free jazz. Bio je i neki recitator, a ja sam baš veliki fan recitacija na francuskom.