Strana 3 od 4
 

Na tom otvaranju sam, između ostalog, postavio laptop koji sam poneo, i na njemu sam pustio slide-show sa slikama Karaburme, što je privuklo priličnu pažnju, a spopala me je i jedna mrtva ozbiljna studentkinja što 'oće da piše seminarski rad na temu "Mentalna rekonstrukcija u zemljama u tranziciji", pa je bila impresionirana izgledom Karaburme. A mislim da je takva i cela ta ekipa grenobljanskih studenata levičara koji stoje iza organizacije: oni mnogo ozbiljno doživljavaju svet oko sebe i baš se sekiraju što to nije nekako pravednije i srećnije postavljeno, pa 'oće da ponude svetu humanu alternativu a bez para.
putopis Grenobl

Naredni dani su svi bili na sličnu shemu, a okrugli stolovi su bili veliko mlaćenje prazne slame, sa temama u fazonu "koliko prethodni istorijat nekog alternativnog kulturno-umetničkog prostora utiče na njegov sadašnji imidž", ili "mogu li alternativni umetnički prostori da vaspostave komunikaciju sa okruženjem u lokalnoj sredini". Na diskusijama, koje su se odvijale po raznim salama i prostorima, skupilo bi se svaki put po 30-40 ljudi.

Od toga uvek bude jedno desetak radoznalih studenata koji nemaju veze s organizacijom događaja, no su došli 'nako. Stvarno ovde ljudi 'oće da idu na tu vrstu dešavanja. Jedan dan je, recimo, ničim izazvana svratila i gradska sekretarka za kulturu, čisto kao slušalac, nezvanično.

Još na prvoj tribini ja sam dao neku definiciju koja se okupljenima silno svidela: ne sećam se više šta sam tačno rekao, uglavnom trebalo je da se kaže neka definicija toga šta za nas znači alternativni prostor, kako bismo mi to definisali, pa sam ja reko nešto vilozovski u fazonu "prostor u kome braniš svoju normalnost" (spejs in vich ju difend jor oun normaliti), i onda su me studenti svaki dan citirali (ez Aleksander told). Pa sam se osećao mnogo važan i vadio sam se na taj značajan teorijski doprinos, tako da sam do kraja festivala minimalno govorio na tim tribinama. Svaki put kad bi neko rekao ez Aleksander told, ja bih samo mudro klimnuo glavom i učeno pogladio bradu.

putopis Grenobl

Jedna tribina je bila zakazana u nekom malkice zabačenom hangaru pa su ljudi malo kasnili dok su ga našli, tako da sam prvih pola sata ja bio jedini prisutan koji ne govori francuski, i tih pola sata sam imao ličnog prevodioca. To je prilično čudan osećaj. Baš sam se nekako osećao uvažen i eminentan. Inače, Francuzi govore engleski baš kao u seriji "Alo, alo": ne izgovaraju h i sve naglašavaju na poslednjem slogu. Help kažu elp, how kažu au. Kad pričam s njima na engleskom, nekako se skroz prodebilizujem, spustim se na nivo engleskog kojim sam govorio u osmom osnovne, i to nam je negde kanal na kome možemo da komuniciramo.

Inače, Grenobl je, kako smo zaključili, jedan vrlo strejt grad. Pored toga što je univerzitetski centar, grad je i centar vrhunske nauke i istraživačkog rada, pa je tu i neki svetski slavan institut za nanotehnologiju. Uglavnom, grad štrebera i mladih stručnjaka, s tim što neki izigravaju japije, a neki su u new age fazonu. Nas je ugostila ova new age ekipa. Mislim, slatki su oni, ali su intrigantni kao i sam grad, u kome je najveće uzbuđenje kad neko ošamari konduktera, pa jedan dan ceo javni prevoz štrajkuje.