U gradu oraha

Ipak, otkrio sam nešto što je Grenoblu izuzetno podiglo cenu u mojim očima: grad ima vrlo zajebano poslastičarstvo, budući da u njemu dolazi do mešanja poslastičarske tradicije sa Alpa i one sa Mediterana i Orijenta. Po izlozima se baš primeti da je orah sveta voćka (u okolini grada postoje čitave plantaže oraha, po kojima je grad čuven u Francuskoj i šire - naravno, među onima koji prate tu problematiku).

U brojnim poslastičarnicama ima mnogo vrsta baklava i orijentalnih đakonija, ali ima i alpskih perverzija kao ono na šta sam se tih dana opasno navukao. To je jedna čokoladna kugla, u stvari realistička skulptura u vidu džinovskog ploda kestena, a sačinjena je od neke slatke kreme i testa u nadevu, a oko toga je marcipan i čokolada. Kugla je veličine šake i košta 3 eura, i opasno je dobra. Zove se šatainj dofinoaz (piše se chataigne dauphinoise) - pa ko nekad naleti u Grenobl, neka uvrsti to u obavezne stavke.

Treće veče festivala desili su se novi momenti u sociološkom preseku prisutne ekipe. Odjednom se skupila neka ex-YU dijaspora od 25-50 godina, iz Liona, Tuluza i drugih okolnih gradova, koji su ko zna kojim kanalima čuli za zavičajno okupljanje u Grenoblu. U stvari, tek tada se zapravo okupila prava ekipa, sve neke razne životne priče iz Slovenije, Hrvatske, Srbije i BiH. Ali super je bilo što niko nije gušio nostalgijom, svi su u stvari samo došli na žurku gde mogu da čuju materinji jezik, i eventualno da snime ima li neko iz zavičaja s kime bi se dalo štogod sarađivati. I to mi je skroz prijalo. Tako sam na sredini festivala konačno našao ekipu, i sa njima sam proveo ceo ostatak festivala.

Za kraj, evo još par fotki. Uzdravlje!

----------------------------------------